Sećanje na Zorana Brankovića iz Štutgarta


18.11.1955. – 30.09.2010.

Zoran levo na nekadašnjem radnom mestu
Foto: S. Branković

Na današnji dan pre devet godina u Štutgartu je preminuo veliki društveni aktivista Zoran Branković. Veliki čovek sa još većim srcem bio je uvek uz svoj narod. Često je u šali za sebe umeo da kaže „nisam nigde, a svuda me ima“ – što je značilo da je bio na usluzi i predstavnicima klubova i pojedincima, kojima je trebala njegova pomoć. Bio je član mnogih srpskih i jugoslovenskih udruženja, učestovao je u osnivanju nekih, bio je član fudbalskih klubova.

Rođen je u Osjeku, ali je od svoje druge godine živeo u Apatinu i zato je sebe uvek smatrao Apatincem. Pored osnovnog obrazovanja u Apatinu je izučio mehaničarski zanat, koji mu je bio veoma značajan za pronalaženje posla. Sa 19 godina je iz Apatina došao za Gagenau u nemačku pokrajinu Baden-Virtemberg, da se pridruži roditeljima, koji su bili na privremenom radu u inostranstvu. Bez problema je dobio posao u pogonu Mercedesa u Gagenau. Bio je veoma cenjen radnik, pa mu je uprava firme ponudila bolji posao u drugom Mercedesovom pogonu u Štutgartu (u Hedelfingenu). Prihvatio je i uvek je govorio da se nikada zbog toga nije pokajao.  

Zoran Branković je uvek bio spreman da pomogne
Foto: Rasejanje.info

Prelaskom sa porodicom u drugi grad promenila su se i udruženja. Po dolasku za Gagenau bio je aktivan u fudbalskog klubu „Sloga Rotenfels“ (danas „Sloga“ Gagenau). Uvek je sa ponosom isticao, da je njegov otac Stevan bio jedan od osnivača toga kluba. Aktivan je bio u tadašnjem YU klubu 74 (danas Srpska zajednica Sveti Sava Gagenau), a posebno u folklornoj sekciji. Jedno vreme je pri tome klubu bio predsednik omladine za Južni Baden. U Štutgartu je bio veoma aktivan u čuvenom klubu Jugoslovena u Adlerštrase, koji je kasnije promenio ime u Srpski kulturni centar Štutgart i u kome je Zoran ostao sve do njegovog zatvaranja. Potom je bio aktivni član srpsko-nemačkog kulturnog i sportskog kluba Sloga Cufenhauzen Štutgart, a sa seniorima društva Morava (takođe iz Štutgarta) je igrao u folklornoj sekciji. Igrao je fudbal u srpskom klubu OFK Beograd iz Štutgarta.

Uvek je sa ponosom isticao, da je učestvovao na raznim omladinskim akcijama u nekadašnjoj Jugoslaviji. Bio je u Sarajevu, Nišu i na Kadinjači i nikada se nije stideo tog vremena, već je uvek govorio da mu je bilo lepo, jer tada upoznao mnoge mlade i družio se sa njima, a što je bilo najvažnije, gradili su i obnavljali zemlju.

Zoran sa sinom Stevicom, nakon jednog folklornog nastupa u Štutgartu
Foto: A. Đorđević

Nije imao lak život, ali to se po njemu nije primećivalo. Uvek je bio tu za svoju decu Stevana i Danielu, brinuo se o svojoj supruzi sve do njene smrti. I kada je imao dve teške operacije – to se nije videlo. Vedar duh i pozitivnost su bili uz njega i u najtežim trenucima. Uvek je bio posvećen igri i muzici. Gotovo da nije postojao ples koji nije plesao. Ipak, najradije je igrao srpska kola. Hobi su mu bile srpska izvorna narodna muzika i epske pesme. Ta ljubav je bila toliko intenzivna, da ju je preneo na sina Stevana, koji je kasnije čak osvojio nekoliko nagrada i priznanja. Zoran je bio mnogo ponosan na Stevana i na njegov dar za recitovanje i glumu. Nije doživeo da vidi Stevana kao jednog od najboljih igrača srpskog folklora u Nemačkoj.

Brzo je razmišljao i puno je radio. Puno je pomagao. „Pomažem, uskačem gde god treba i ne ograničavam se na klubove. Skoro svi naši sugrađani su mi dragi i svuda sam oduvek odlazio da pomognem. Radio sam to bez nekog odvajanja i insistiranja da moram nekom da pripadam“. Takav je bio Zoran i mnogi ga takvog i dan-danas pamte kao svestranog, komunikativnog, punog energije, velikog veseljaka, plesača, igrača, sa izraženim smislom za humor…

Članovi Sloge iz Štutgarta i još uvek, u znak sećanja na Zorana, na svakoj manifestaciji naruče njegovu omiljenu pesmu „A gde žuriš, a gde žuriš Bato bre“. Sahranjen je u Štutgartu na groblju Steigfriedhof Bad Cannstatt (Sparrhärmlingweg 1 70376 Stuttgart Hallschlag).