Beograđanka Vera Gregović je Srbima u nemačkoj pokrajini Baden-Virtemberg veoma poznata kao veliki i uporni društveni radnik, sa ostvarenim velikim rezultatima i jakom željom da Srbima u rasejanju bude što bolje i da se što bolje organizuju. Ona se obratila redakciji medijskog portala Rasejanje.info kao član duhovnog hora iz Štutgarta, koji je prošle godine u glavnom gradu Baden-Virtemberga obeležio dvadeset godina postojanja. Vera, koja je jedan od osnivača Prvog srpskog pevačkog društva, smatra da bi javnost trebala da bude bolje upoznata sa radom maestra Vladimira Milosavljevića, zahvaljujući kome se duhovno pevanje probilo među srpskim rasejanjem u Nemačkoj. Njen dopis prenosimo u celosti:
„Vladimir Milosavljević je isuviše skroman i svoje uspehe najradije zadržava za sebe. Nije navikao da bude ’lajtaš’. Nažalost, zbog toga je imao isuviše trnja na svom putu uspeha u Nemačkoj. Postavio je horove u Berlinu, Diseldorfu, Hamburgu, Nirnbergu, Minhenu i Štutgartu. Sada već davne 1998. počelo se sa ozbiljnim radom u Nirnbergu, Minhenu i Štutgartu. Prema svima nama se odnosio kao pravi profesionalac. Naučio nas je bez škole velikoj umetnosti, horskom pevanju u više glasova. Nije mu bilo lako početi, takoreći ’ispod nule’, jer sem par profesionalaca svi smo bili amateri. Trebalo nas je naučiti tehnici pevanja, notama… i uopšte naučiti kako preneti na slušaoca duhovno pevanje.
Dve godine smo pevali kao crkveni horovi da bi laici uspeli da nas razbiju. Jedino je hor Sveti Ćirilo i Metodije (u Nirnbergu) ostao do danas da radi kao crkveni hor. U Štutgartu je osnovano Prvo srpsko pevačko društvo, koje je počelo da radi pri društvu Morava. U Minhenu je osnovan hor Singidunum. Nije nam bilo lako, jer nas je i naše sveštenstvo osporavalo, tako da smo kamenja na putu uspeha imali jako mnogo. Međutim, upornošću našeg dirigenta i nas pevača mi smo išli napred i nismo dali da neko uništi naš višegodišnji rad.
Počeli smo da dajemo koncerte, koji su uvek bili jako dobro posećeni, ali je na njima, nažalost, bilo jako malo Srba. Uspeli smo u onome, čemu nas je Vladimir naučio – a to je da prenesemo naše duhovno pevanje na publiku, koja nas je neretko pratila sa suzama u očima. Kako reče jedna Nemica posle koncerta ’ja vaše reči nisam razumela, ali moje srce jeste’. Nama su takve reči bile najveća nagrada i pohvala. U Vladimira svi smo verovali, a mi smo se trudili da mu uvek budemo podrška. U Nirnbergu to je bila Milina Đokić, u Minhenu solistkinja hora Vera Belmer, a u Štutgartu moja malenkost (Vera Gregović). Zato nalazim – i želim da istaknem – da je nedavna nagrada, koju je Vladimir Milosavljević dobio i kada je proglašen za deset najuspešnijih Srba u Minhenu, došla u prave ruke. Takođe, ista nagrada pripala je i Veri Belmer (koja je takođe izabrana za deset najuspešnijih Srba u Minhenu), koja nas je uvek verno pratila na svim koncertima i svojim glasom davala poseban pijetet horskom pevanju. Koncert koji smo imali prošle godine, kada smo obeležili dvadeset godina rada horova Vladimira Milosavljevića, pokazao je izuzetno visok nivo horskog pevanja i tu se najbolje video trud koji je uložen u proteklih dvadeset godina. Nažalost, sem oca Bratislava Božovića, koji je uvek bio uz nas, nije došao ni jedan predstavnik kako naše crkve, tako i konzulata. Moram još napomenuti da nam se na ovakvim koncertima, na kojima nastupamo iz sva tri hora zajednički, pored solista Vere Belmer i Petra Bojka uvek pridruže i dve mlade operske pevačice Marijana Gojković iz Karlsruea i Dragana Dragojlović iz Baden-Badena. Želela bih da spomenem i naše verne članove, koji su pevali i srcem i dušom, a nažalost više nisu među nama. To su Valerij Kočkin iz Minhena i Rade Popović i Ratomir Lazarević iz Štutgarta. Takođe, među nama nije i naš gospodin Blagojević (kako smo ga svi zvali). On je sa svojih preko 80 godina redovno dolazio i vežbao sa nama, nastupao na koncertima. Godine mu nisu bile teške, redovno je dolazio da vežba. Upravo ovaj podatak govori kakvu je ljubav prema duhovnoj muzici i duhovnom pevanju naš maestro Vladimir Milosavljević uspeo da nam usadi.
Nama će više od ovih dvadeset godina zajedničkog rada ostati u lepoj uspomeni. Hvala dirigentu Vladimiru što je, i pored svih muka, verovao u nas. Hvala mu, što nas je naučio nečemu lepom i želimo mu od srca još dug, srećan i plodonosan rad i život”, istakla je na kraju Vera Gregović.
Kratka biografija Vladimira Milosavljevića
Dirigent i kompozitor Vladimir Milosavljević, rođen je u Beogradu. Poznat je kao kompozitor sa retkim talentom, koji u svojim kompozicijama uspevao i uspeva da sačuva autentičnost i mističnu originalnost duhovnog pevanja pravoslavne muzike.
Završio je komponovanje i dirigovanje na Muzičkoj akademiji u Beogradu. Nakon studija, posvetio se komponovanju svete pravoslavne muzike. Njegova horska dela, a pre svega Psalm 86, Pokajnička molitva, Molitva Davidova i Haruvimska pesma, uspešno su izvođena u Evropi i Sjedinjenim američkim državama. Punih 14 godina vodio je najstariji beogradski hor (Prvo beogradsko pevačko društvo), a dve godine Beogradski sveštenički hor. 1989. je osnovao kamerni hor Sveti Đorđe, a godinu dana kasnije i hor Srpske patrijaršije. U ime Srpske pravoslavne crkve, 1992. je osnovao crkvene horove u nekoliko gradova Nemačke. Pored brojnih koncerata sakralne muzike u Evropi i Sjedinjenim američkim državama, radio je i za nekoliko radio programa, snimljenih u saradnji sa Goranom Bregovićem. Nakon Stevana Mokranjca, Vladimir je prvi srpski kompozitor koji je napisao kompletnu liturgiju i trenutno planira njeno premijerno izvođenje.