Sećanje na Nešu Leptira


Tri decenije od smrti Neše Leptira
Foto: Željko Radulović

Na današnji dan pre 30 godina preminuo je jedan od najboljih muzičara na srpskoj muzičkoj i umetničkoj sceni – Nenad Radulović – poznatiji kao Neša Leptir. Muzičar, zabavljač, sjajni umetnik je za kratko vreme uspeo da osvoji srca svih generacija toga doba. Čovek neverovatnog duha i harizme znao je i da nasmeje i da rasplače kroz svoje pesme. Bio je član Indeksovog radio pozorišta. Za njegove koncerte se uvek tražila karta. U trenutku svoje najveće popularnosti oboleo je od raka. Preminuo je  u 31 godini. I dan danas se slušaju njegovi hitovi „Umiru jeleni“, „Grudi Balkanske“, „Vrati se“, „Nataša“, „Srce od meda“… O njemu je puno pisano. I pisaće se i dalje.
Naredni tekst je preuzet sa Fejsbuk stranice Pokret obnove Kraljevine Srbije Požarevac. Star je najmanje tri godine.

Nikad zaboravljeni muzičar i šoumen Nenad Radulović u svojim pesmama još živi kao Neša Leptir, a iako je preminuo u trideset prvoj godini, za to kratko vreme uspeo je svojim umetničkim i ljudskim senzibilitetom da obeleži čitavu dekadu.

Svaka priča o starim dobrim vremenima na ovim prostorima nepogrešivo se završava na osamdesetim godinama prošlog veka, vremenu smelih ideja, nesputane kreativnosti, slobode misli i duha. Ukoliko bismo tu dekadu, u kojoj je u muzici, filmu, medijima i umetnosti ova zemlja dala svoj maksimum, morali da personifikujemo u jednoj medijskoj ličnosti, to svakako ne bi bio neko od članova predsedništva, čija imena nismo ni znali. Ne bi ni Lepa Brena, koja je tada dospela u žižu interesovanja, ali su i njoj, kao i pravcu muzike koji predstavlja, jednako pripadale i naredne dekade. Ne bi ni mračni vizionar Milan Mladenović koji je blesnuo na sceni ali je, za razliku od osamdesetih koje su bile bezbrižne, on u svojim stihovima i rifovima i te kako bio zabrinut. Jedini čovek čija su pojava, muzika, humor, dar i način života u potpunosti odslikavali ovu zlatnu dekadu kreativnosti mogao bi biti beskrajno vedri Nenad Radulović, alijas Neša Leptir. Muzičar, zabavljač, glumac, satiričar, pesnik, imitator, osnivač i prvi čovek grupe Poslednja igra leptira, čiji se hitovi i danas puštaju, sviraju i pevaju. Osamdesete su bile baš kao on. Zbog toga, sećanje na njega živi i danas, 27 godina posle Nešine iznenadne smrti.

Spomen ploča u Lajkovcu posvećena Neši Leptiru
Foto: Wikipedia

Nenad Radulović rođen je 13. septembra 1959. godine. Njegov otac Stojadin, rođen u selu Zabojnici kod Kragujevca, bio je oficir Jugoslovenske narodne armije i po prirodi posla menjao je mesto boravka. U Novom Sadu upoznao je Bosiljku, prosvetnu radnicu, Ličanku sa Zrmanja Vrela. Zaljubili su se, zavoleli, a potom i venčali, da bi se ubrzo zbog Stojadinove prekomande preselili u Lajkovac, gde su živeli šest godina. O ljubavi i međusobnom poštovanju ovog para možda najbolje govori i anegdota kad je Stojadin jednom prilikom iz Beograda svojoj supruzi doneo na poklon knjigu Seoska učiteljica Svetolika Rankovića. Bosiljka je tu knjigu odnela u školu i ona je postala kamen temeljac školske čitaonice, koja će kasnije prerasti u pravu biblioteku. Sredinom pedesetih par se preselio u Beograd. O tome koliko su bili voljeni, svedoči i priča da je cela osnovna škola posedala na prugu pred voz kako bi ih sprečila da odu. Stojadin je zamolio otpravnika da ne zove miliciju, a onda đacima objasnio kako moraju da se raziđu. Posle nekoliko godina, na Novom Beogradu rodio se Nenad, a tri godine kasnije i njegov brat Željko.

Već od prvog razreda osnovne škole, Nenad je pokazivao interesovanje i veliki talenat za muziku. Osim što je trenirao karate, išao je na časove harmonike kod profesora muzičkog Slavka Mandića. Kasnije je, zahvaljujući ovim časovima, bez problema mogao da svira jedanaest različitih instrumenata, među kojima su, osim harmonike, bili usna harmonika, blok flauta, gitara i klavijature. Na jednom koncertu čak je petnaest minuta svirao bubnjeve, nakon čega je, valjda i sam iznenađen što je to uspeo, bacio palice u publiku.

Pošto je završio osnovnu školu, Nenad se upisao u Devetu beogradsku gimnaziju. Već tad je bio šoumen: skidajući stil i manire likova iz filmova koje je gledao, zasmejavao je vršnjake do suza. Na primer, mada nije trenirao košarku, pored školske ekipe on je osnovao svoju i bio im trener – iz Bronksa. Oblačio je karirani sako i tesne zvoncare, nosio traku oko glave i euforično ih usmeravao u igri. Rezultat, naravno, nije bio bitan.

Osim školskih drugara, Neša je imao i ekipu sa hora, u kom je pevao sa bratom Željkom. Prvo su išli u Krsmanac, a potom u KUD Žikica Jovanović Španac u Studentskom gradu na Novom Beogradu. Prirodno, hor ima mnogo članova, a ono što je u ovom slučaju bilo posebno jeste činjenica da su se svi ti ljudi družili. Pošto su stanovi bili premali za tolike žurke, nalazili su se na obali Save sa gitarama i pravili sopstvene mjuzikle. Iako je društvo uključivalo ogroman broj ljudi iz različitih krajeva tadašnje Jugoslavije koji su se zbog studija doselili u Beograd donoseći sa sobom svoje specifične kulture i mentalitete, Nenad je već tada potpuno dominirao svojim specifičnim smislom za humor. U jednom naletu kreativnosti uspeo je da, uz pomoć čitave ekipe, izrežira humorističku predstavu Romeo i Julija po treći put među živima. Naslov govori dovoljno.

Otkako je njegova u detinjstvu introvertna priroda našla put napolje, Nenad se više nije zaustavljao. Paralelno sa Romeom i Julijom, u svojim tinejdžerskim danima smislio je nešto što je nazvao Piratskom radio-stanicom Sandokan. Zapravo, osmišljavao je radio-program, snimao ga na kasetu i onda bi ona kružila među njegovim prijateljima, potom prijateljima njegovih prijatelja… Polako ali sigurno, bez ikakve logističke podrške i samo snagom svoje inventivnosti, Neša je postajao zvezda. U četvrtom razredu gimnazije čak je na Kalemegdanu snimio parodiju na poznati američki triler Francuska veza pod naslovom Skadarlijska veza, u kojoj je kombinovao holivudske kadrove i srpski mentalitet.

Svako od nas u pubertetu pravi gluposti, ali malo čije su baš toliko iskrene i nadahnute da se od njih tka istorija. Nenadove tinejdžerske smicalice postavile su temelj tadašnje beogradske pop-kulture. Njegova frenetična kreativnost jednostavno nije mogla da ostane zarobljena na malom prostoru. U to vreme postojao je takozvani Omladinski program na radiju Beograd 202 i najlakše bi ga bilo opisati kao preteču Radio Indeksa. Nisu mogli a da ne zapaze Nešu. Tako je došlo do njegovog prvog pravog obraćanja u eteru SFRJ: javio se uživo iz Devete gimnazije, intervjuisao svog razrednog, uzeo izjave svojim školskim drugarima koji su pobegli sa časa, naravno, koristeći smele tinejdžerske aluzije i igre rečima. Publika je bila oduševljena i tražila još.

Iako nije bio preterano zainteresovan za neke ozbiljne studije, Nenad uopšte nije razmišljao o opciji da izneveri očekivanja svojih roditelja. Budući da su u to vreme u njegovoj generaciji bila aktuelna tri fakulteta – pravni, arhitektonski i medicinski, on se opredelio za pravo. Učenje nečega što ga apsolutno ne zanima nije mu pošlo za rukom pa je, pošto je pao na ispitu iz Rimskog prava, napustio studije i u šali rekao profesoru da će se ponovo sresti. I sreli su se nekoliko godina kasnije kad je sa svojom grupom Poslednja igra leptira održao koncert u amfiteatru Pravnog fakulteta.

Sa drugovima iz komšiluka 1979. godine osnovao je grupu Poslednja igra leptira. U svojoj neprekidnoj težnji da spoji Ameriku i Šumadiju, Neša je svoj isprva akustičarski bend usmerio na kantri-muziku. Nosili su karirane košulje i džempere štrikane u Zabojnici, kod rodbine. Voleo je da se slika sa gitarom na stogu sena, a posebno mu se dopadao američki muzičar Džon Denver, pa nije bilo čudno što se u pesmama Poslednje igre leptira uskoro začuo zvuk bendžo gitare. I ono što je danas nezamislivo, pre nego što je uopšte snimila prvi album, grupa Poslednja igra leptira imala je više od 200 živih nastupa i čak petnaest puta napunila Dom sindikata. Kantri je vremenom postao ska-pop-rok, a potom autentičan autorski izraz koji se u ono vreme ipak klasifikovao kao pop. Uprkos nezaustavljivoj vedrini duha, Neša je bio veliki sentimentalac pa je uglavnom pisao balade, koje bi tek naknadno razigravao i ubacivao u veselije ritmove. Ali, dobra muzika nije bila jedina stvar koja je bez ikakve reklame i propagande privlačila hiljade ljudi na njegove koncerte. Sve ono što se moglo čuti u Indeksovom radio-pozorištu, pa na kvadrat, Neša je svaki put priređivao i svojoj muzičkoj publici. Bio je preteča onoga što se danas zove stend-ap komičar. Kao zabavljač uvek je bio apsolutno spontan i originalan, tako da je svaki performans bio neponovljiva vinjeta za sebe. Drugim rečima, publika nikad nije znala šta je zapravo čeka na koncertu Poslednje igre leptira.

– Neša je bio čovek koji nije imao potrebe da koristi bilo kakav stimulans. Energija je izvirala iz njega – objasnio je Nenadov brat Željko.

– Dane je provodio sa društvom koje je koristilo razne vrste stimulansa, ali on za tim jednostavno nije imao potrebe. Nikad se nije napijao. Popio je svoju prvu čašicu pića sa 27 godina i ni u čemu nije preterivao, osim u humoru. Njegov izražaj uvek je bio na granici poezije i proze. Voleo je baladu, tugu i živeo je s njom. I tuga i sreća kao osećanja iziskuju suze. Kod Neše sve se preplitalo, kao kod klovna. Bilo mu je zabranjeno da bude tužan i uvek se očekivalo da vas nasmeje. Bio je isti i na sceni i privatno. Njegova energija sve nas je držala. Zalivala nas je kao što voda zaliva cvet da bi mogao da raste. Kad je te vode nestalo, svet je počeo da se suši – rekao je tada Željko, a onda se prisetio događaja koji najbolje odslikava kakav je čovek bio Nenad:

– Jednom, dok smo bili mladi, probudio me je rano i rešio da me odvede u posetu deci ometenoj u razvoju. Čoveče, ti su mališani ustajali iz invalidskih stolica dok im je Neša pevao! Nikada mi nije bilo draže što me je neko probudio nego tada, kada me je on odveo tamo!

Nešina karijera u Indeksovom radio pozorištu i Poslednjoj igri leptira uporedo se odvijala. I u jednoj i u drugoj postavi on je naprosto bio on, sa svojim autentičnim humorom i harizmom. Šalio se iskreno, iz srca. Zato nije čudno što je tog sebe iz Indeksovog radio pozorišta preneo i na nastupe Poslednje igre leptira, koji su zapravo bili kabaretski program. Još u srednjoj školi izmislio je lik Baba Višnje, besmrtne starice koja se nekako muvala među istorijskim ličnostima i zbivanjima i prepričavala ih publici iz svoje vizure. Početno zamišljeni kao polučasovni, nastupi Baba Višnje redovno su bili produžavani zbog ovacija. Ali, čak i kad su se koncerti održavali dan za danom, Baba Višnja je uvek pričala druge stvari, pa se dešavalo da određeni deo publike jednostavno ne želi da propusti nijedan od niza zakazanih koncerata.

– Često je umeo da zaboravi gde je ostavio ključeve od stana pa je jednom u Domu sindikata, dok je pevao Natašu, u stihu ostao je ključ od stana, uzviknuo: Ej, mama, ključ je kod komšinice . Svi su počeli da se smeju misleći da je u pitanju šala, a ja sam pokrila lice rukama. Džep mu je uvek bio prazan, govorio je: Ma, biće para, a onda bi dolazio kod mene da mu dam dve crvene – prisetila se njegova majka Bosiljka.

Poslednja igra leptira ostavila je značajan trag u antologiji ovdašnje muzike. Izdali su pet oficijelnih albuma i jedan sa najvećim hitovima, a Nenad je sam snimio parodični narodnjački album Niko nema što Piton imade. Sve one momke koji su ženska srca osvojili svirajući gitaru, zadužio je besmrtnim hitovima kao što su Jeleni umiru sami, Nataša, Grudi moje balkanske i mnogim drugim.

Privatno, Neša je bio veliki emotivac. To se, prema sećanjima njegovog brata i majke, videlo još u najranijem detinjstvu. Pred Novu godinu plakao je zato što je jelka posečena, za Osmi mart majci je kupio nekoliko sasušenih buketa ljubičica zbog toga što se sažalio na staricu koja ih je prodavala, a ono što je ironično, s obzirom na naziv njegove grupe, plašio se leptira. Zna se da je svoje koncerte često počinjao stihovima: U mojoj gitari živi jedan leptir i mnogo je stvari koje nas vežu, kad dođu kiše i zima tuge i njemu i meni krila se stežu.

Najrealnije razrešenje zagonetke o nastanku naziva grupe, ipak predstavlja jedna pesma koju je Nenadu poklonila njegova školska drugarica Suzana. Ona se zove Na krilima leptira i pratila je Nešu bezmalo celog života: inspirisala ga je za naziv grupe, on ju je potom izvodio na koncertima, a ovi stihovi našli su se i na njegovom grobu:

Svako od nas neku svoju priču ima

Što u tami tišti, a puteve bira

Samo kad je hladno, kad umori zima

Slutimo je tužni na krilu leptira

Ta slutnja nije bila tek stih u pesmi. Nenad se razboleo, a lekari su prekasno otkrili seminom u levom testisu koji je metastazirao na pluća, a potom na mozak.

– Veoma mi je smetalo što se pričalo da je umro od droge, pio… A on je tek u dvadeset sedmoj godini popio prvu čašicu. Imao je karcinom na levom testisu koji je kasnije metastazirao na mozak – otkrio je Željko.

Ali, ni opaka bolest nije uspela da uništi Nešinu nezaustavljivu vedrinu. Pred samu operaciju tumora na mozgu, izveo je performans na VMA, pričao je, pevao, imitirao, a kad je anestezija počela da deluje, obratio se osoblju imitirajući Slobodana Miloševića: A sad, svi na svoje radne zadatke! I legao.

Posle prve operacije, gostovao je na koncertima Lepe Brene imitirajući Slobodana Miloševića u vreme kada to nije bilo baš rasprostranjeno. Posle prve hemoterapije opala mu je kosa, pa je na tim nastupima nosio šešir.

Ipak, nepovratno je kopneo. Brat je do poslednjeg dana bio uz njega. Dvadeset minuta pre nego što će ispustiti dušu, Željko je pitao Nenada kako je. Pa, ne mogu baš da igram fudbal, odgovorio je Neša nastavljajući svoj neprekinuti životni performans.

– Video sam ga kako odlazi, u ćošku sobe na Vojnomedicinskoj akademiji. Jasno sam gledao kako kreće na put, iz ugla one bolničke sobe. Baš tada je sa krošnji drveća pod prozorom, poletelo jato ptica. Tu sliku pamtim kao da se sada ponovo odigrava pred mojim očima. Ja ne znam šta je tamo, posle, ali znam da on zna – ispričao je Željko o Nenadovim poslednjim trenucima.

Nenad je umro 12. februara 1990, u svojoj trideset prvoj godini. Nešin otac Stojadin umro je od tumora na plućima u decembru 1990, deset meseci posle smrti svog sina.

Da li je čitav Nenadov životni šou zapravo bio pokušaj da nasmeje sam sebe? Iz godine u godinu, na pomenu koji njegova porodica i prijatelji redovno održavaju, ljudi su dobro raspoloženi. Osmehuju se. Ovo bi nekom sa strane, ko ne zna o kome je reč, moglo da izgleda u najmanju ruku čudno, ali takav je bio Nenad: ni sebi ni drugima nije dopuštao da skliznu u patetiku. Zato se i danas njegovo ime izgovara kao neki jako dobar štos.