Lepa sećanja i drage uspomene iz Jugoslovenske dopunske škole i njen razvoj u Francuskoj


Nataša Francišković, honorani je nastavnik Srpske dopunsk škole u francuskom Nansiju. Po zanimanju je filolog-romanista – profesor francuskog jezika i prevodilac. Po završetku studija francuskog jezika i književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i dobijanja nekoliko uzastopnih stipendija evropskih programa, dobila je i stipendiju za nastavak Master studija Savremene kulturne studije i njihovu primenjenost na Univerzitetu u Loreni. Učestvovala je na različitim programima međunarodne razmene, seminarima i festivalima, u Francuskoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji i Srbiji. Kao pedagoški asistent trenutno radi u školi s gimnazijalcima i predaje francuski i engleski jezik strancima u Nansiju, kao i Srpskoj dopunskoj školi. Administrator je školske Fejsbuk stranice Srpski Pariz i urednik je internet stranice dopunske nastave na srpskom jeziku u Francuskoj Moja Srbija – to sam ja za područje istočne Francuske.

Nataša je napisala interesantnu priču majke njenog učenika, koja je pohađala dopunsku školu. Priča majke Saše Klolana, Miljane Radović-Klolan je „posve drugačija i osvežavajuća. Roditelji naše dece su i sami bili deca i pohađali nekadašnju jugoslovensku školu…“ napisala je Nataša Francišković, čiju priču u celosti prenosimo, a objavljena je na sajtu: http://srpskipariz.weebly.com/1051104510551040-105710451035104010341040-1048-10441056104010431045-10591057105510541052104510531045-10481047-10321059104310541057105110541042104510.html

 Primivši diplomu s likovnog konkursa „U susret Vaskrsu” za svog sina Sašu, koji je pohvaljen za crtež, Miljana se odmah podsetila prošlih dana – dana njene mladosti, lepe i nepovratne – kada je i sama išla u dopunsku školu, pa je, uz tadašnju učiteljicu iz Jugoslavije, kao i svog oca kod kuće, pisala i pripremala razne književne konkurse.

„Ja sam pisala, a tata diktirao. I tu je uvek bilo „odličan 5” – kaže uz smeh Miljana.

„Koliko je samo moj otac nagrađivan, svedoče sve ove knjige Vuka Karadžića koje i dan danas prelistavam i čuvam kao najveće blago!” – nastavlja ona.

Miljana, čiji je sin danas učenik srpske dopunske škole, veoma je zahvalna svojim roditeljima i učiteljima jugoslovenske škole, jer sada neometano, bez ikakve jezičke barijere, može s porodicom da putuje na odmor u Srbiju i u ostale zemlje bivše Jugoslavije.

Pre nego što se srdačno zahvalimo Miljani Radović-Klolan što nas je obradovala svojom nostalgičnom pričom, haj’mo se vratiti par godina unatrag i podsetiti malo istorije jugoslovenske škole.

Jugoslovenska škola je bila jedinstvena škola – koja na poseban način traje i danas, i to ne samo u Francuskoj, već i u celom svetu.

Istorija škole može se podeliti na tri dela:

1. Prvi period – od 1965. do 1975. godine, kad je škola radila u prostorijama Kluba jugoslovenske ambasade u Parizu.

Tada je država počela da šalje prve nastavnike iz zemlje. Već od 1973., škola je imala i mnoga odeljenja pri klubovima, pomalo počela formalno gubiti svoje ime i nazivati se po klubu u kome je nastala – dopunska škola pri klubu Kozara npr., ali se u centrali dopunske škole u Ambasadi, vodila pod svojim imenom – „OSNOVNA ŠKOLA I GIMNAZIJA IVAN GORAN KOVAČIĆ – PARIZ”.

Školu su posećivali mnogi istaknuti kulturni i javni radnici, pisci, slikari i muzičari, kao npr. značajna i slavna pesnikinja Desanka Maksimović.

Dopunska „Osnovna škola i gimnazija I. G. Kovačić”, radila je do školske 1975-76. godine u prostorijama gde je i nastala. U školi je, već u prvih deset godina, predavano na šest maternjih jezika: srpsko-hrvatski, hrvatsko-srpski, slovenački, makedonski, albanski i romski jezik.

2. Drugi period – od 1975. do 1990. godine, kad se škola proširila na mnoga područna odeljenja, pri mnogim klubovima naših radnika, a tada je brojala i maksimalan broj učenika, tačnije 4.864 učenika osnovne škole i gimnazije (oko 1985-e). Iz Republike Srbije, bilo je u to vreme  između 70 i 76% radnika u Francuskoj.

3. Treći period jugoslovenskog školstva u Francuskoj, nastaje od 1991. godine i traje do danas, kad su nastale škole kontinuiteta – u dijasporama, nastalih posle raspada Jugoslavije. Ove godine, 2020-e, navršava se 55. godina od postojanja jugoslovenske, danas srpske dopunske škole, koje su, uglavnom nastavile utemeljeni put Osnovne škole i gimnazije „Ivan Goran Kovačić” iz Pariza.

Kratak istorijat prve dopunske škole u svetu

Istorijat prve jugoslovenske dopunske škole u svetu, veže se za 20. oktobar 1965. Toga dana održala se Osnivačka skupština Kluba jugoslovenske ambasade u Parizu, u prostorijama donjeg dela Rezidencije,  na adresi 1, Boulevard Delesert – Paris XVI.

Klub je tada bio zamišljen kao sastajalište poslovnih ljudi iz Ambasade, privrednog predstavništva iz Francuske, posebno iz Pariza, jugoslovenskih studenata, doktoranata, arhitekti i umetnika – slikara. Tada se nije znalo da će Klub uskoro postati i klub svih građana, jer se u zgradu eksteritorija, ulazilo uz pasoš – kao da se ulazi u neku drugu državu.

Sasvim slučajno, na Skupštinu su pozvana i dva prosvetna radnika, koji su tek dva meseca bili u Parizu – profesor Ante Granić i njegova supruga Ružica. Dva nastavnika, ušavši u klub, susreli su mnogo dece koja su se igrala po hodnicima i govorila francuskim jezikom, pa su nastavnici pomislili da su to francuska deca. U daljem razgovoru, nastavnici su saznali da su sva ta deca bila zapravo naša deca, koja su se školovala po svetu, jer su im roditelji bili u diplomatskoj ili nekoj drugoj državnoj službi.

Rađanje škole

Mala sala kluba, sa svega 110 mesta i lepom pozornicom bila je puna ljudi, a dva ostavljena slobodna mesta sa strane bila su rezervisana za prof. Antu Granića i njegovu ženu.

Tu se vodilo mnogo diskusija, izbora rukovodstva i traženja programa, za dobro funkcionisanje kluba. Tako je, na jednom od mnogobrojnih skupova, govorio i predstavnik Jugoslavija filma u Francuskoj, firme koja se bavila prodajom jugoslovenskih filmova. Reč ovog Slovenca, veoma je bitan detalj za rađanje nove Osnovne škole i gimnazije “Ivan Goran Kovačić” u Parizu.

Objasnio je da u Parizu ima puno naše dece koja ne govore naš jezik i predložio da se formira neka vrsta dopunske škole, gde bi mogli slušati predavanja iz maternjeg jezika, geografije i istorije svoje domovine.

Naša škola bi bila registrovana kao dopunska škola, uz izdavanje svedočanstava, zato što su sva deca išla u francusku školu u kojoj nisu imali nacionalne predmete, pa bi svedočanstvo dopunske škole bilo vrsta dopune svedočanstvu francuske škole i tako učenici ne bi morali polagati nikakve dopunske ispite u Domovini.

Dalje se založio da lično zamoli firmu Iskru iz Kranja za poklon aparature za prikazivanje filmova, jer je ta firma upravo lansirala nove kino-aparature za filmove od 36 mm. Jugoslavija film bi dozvolila da filmove gledaju svi članovi kluba, a edukativni i dečiji filmovi bi se mogli koristiti u okviru nastave u dopunskoj školi.

Ambasador Mita Miljković je istakao da je ideja o dopunskoj školi nova i vrlo zanimljiva, te da takve škole naša država još nema.

Zatim se učiteljica Ružica Granić javila dobrovoljno da radi u još nepostojećoj školi i predložila da se škola nazove po piscu Ivanu Goranu Kovačiću, čija je knjiga pesama, prva prevedena na francuski jezik.

Nastala je tako Osnovna škola i gimnazija „Ivan Goran Kovačić“ u Parizu, koja je postojala sve do 1990-91. godine, kad su je nasledile dopunske škole, koje su se održale sve do danas. Evo jednog primera dopunske škole, tek da se naznači važnost kontinuiteta dopunskog školovanja.

Primer dopunske škole Bosne i Hercegovine

Dopunska osnovna škola i gimnazija BIH formirana je već 1992-93. godine, u vreme ambasadora prof. dr Nikole Kovača. Trajala je do 1998., kad je prestala sa radom, jer je bila sastavljena uglavnom od dece izbeglica iz svih naših krajeva i svih nacionalnosti, a izbeglice su se kasnije počele raseljavati u druge zemlje ili u područja van Pariza. Ta škola je  prestala da radi i niko je kasnije nije obnavljao.

Interesantno je napomenuti jedan važan detalj – da u toj „BiH školi kontinuiteta“ nije bilo nikakvih problema, ni sa roditeljima ni sa učenicima u pogledu pisanja ćirilice i latinice, jer su dva pisma za vreme Jugoslavije bila ravnopravna.

Učitelj je mogao da odluči kojim će pismom početi u prvom razredu, jer je u drugom polugodištu drugog razreda bilo obavezno u BiH da se radi drugo pismo. Uz napomenu da se drugo pismo, po programima drugih republika, učilo tek posle završenog trećeg razreda. To su bili razlozi zašto je baš školski program BiH korišten za prvi razred u dopunskoj školi u Parizu.

Najbrojnije i najbolje organizovane dopunske škole, pa i „škole kontinuiteta“, bile su u dijaspori Republike Srbije. Treba naglasiti da su dopunske škole Srbije nastavile sa radom i u toku rata na našim prostorima, uglavnom sledeći praksu i iskustva škole „Ivan Goran Kovačić“, koja je ostala jedina registrovana škola u svetu, sve do 1970 -‘71. godine. Po tom modelu su se kasnije formirale naše dopunske škole po svetu i uglavnom, po istom modelu deluju i dan danas u dijasporama država bivše Jugoslavije.

Treba napomenuti da se, vrlo brzo dobila, i to besplatno, pomenuta velika kino-aparatura, da su se prikazivali najnoviji filmovi, kako je i bilo najavljeno, članovima kluba, kupcima, kao i deci, njima namenjeni filmovi, korišćeni i u nastavi. Ta se kino-aparatura i danas nalazi u kabini gde je i montirana daleke 1966. godine.

Nataša Francišković