Rubriku o modi, ljubavi i još po nečemu vodi Isidora Vujić, student istorije iz Beograda
Kada je Maria Gracia Kuri (Maria Grazia Chiuri) došla na mesto glavnog kreatora francuske modne kuće Dior 2016. godine, pokrenula je kolekciju majica sa sloganom „We should all be feminists”. Poruka je dovoljno jasna. Feminizam bi morao da bude aksiom u 21. veku i zaista, svi bi trebalo da budemo feministi (bar) u duši. Ali gde su i koje su one tanke granice preko kojih prelazimo ekstremno u ideologiju? Kako da stavimo do znanja da je naša borba za ravnopravnost, a ne za dominaciju (iako je ta mogućnost još uvek u sferi teorije) i kako da se nekim kompromisom ne udaljavamo od prvobitnog cilja?
Neosporno je da i dalje u modernom svetu postoji diskriminacija nad ženama u skoro svim oblastima, pogotovo na našim prostorima. Nažalost i dalje živimo u patrijarhalnom društvu gde mora da se zna ko je glava porodice i ko će, kako se među narodom kaže, lupiti rukom o sto. Rogobatno zvuči u svakom obliku, i govornom i pisanom. Iako sam i sama feministkinja, smatram da i same moramo podneti deo odgovornosti za okruženje u kome živimo. I to prilično. Umesto da se udružimo oko bar nekih zajedničkih ciljeva i borbe da se za njih naš glas čuje, mi kao da idemo jedna protiv druge. Postajemo neprijatelji onda kada bi trebalo međusobno da se podržavamo i borimo udruženo.
Žena ženi je najveća kritika. Postoje neke norme koje su od nas nametnute, a društvo ih je sa lakoćom prihvatilo. Da nabrojim neke koje su mi bile zanimljive: kako to da ne uzmeš muževljevo prezime? Kako si to izašla iz kuće, suknja ti je prekratka. Moraš da znaš da kuvaš, dobru kafu da spremiš, kako ćeš se udati ako ne znaš mužu da spremiš?!? Šta će ti škole i diplome?
Odgovor je – lako! Nebitno je da li si uzela, dodala ili zadržala svoje prezime i time svoj identitet. Ako ti zagori ručak i muž ima ruke, a tu je i internet da mu priskoči u pomoć; čula sam da čak postoji i dostava hrane na kućnu adresu! Nema ništa pogrešnog u tome razvesti se ako nisi srećna i osećaš se kao ptica u kavezu ili ne udati se i nemati decu, već se opredeliti za karijeru. Svaka od nas bira sopstveni put na kome neće zavisiti ni od koga ako to sama ne želi. Jer ono što ti sigurno ne treba je, glas u pozadini majke ili svekrve kako njenom sinčiću ništa nije potaman. I ne bi trebalo više da postoje komentari poput ovih i njima sličnih, mnogobrojnih.
Nikako, međutim, ne smemo zaboraviti na elementarne životne probleme. I dalje je u nekim zemljama sveta dozvoljeno ubijati žene i za ta ubistva niko pred zakonom neće odgovarati. Žene masovno trpe fizičko i psihičko nasilje, a plaše se da izađu iz senke jer društvo ne reaguje dovoljno na to da bi ih u potpunosti zaštitilo. Muškarci još uvek imaju veće plate od žena koje su na istom položaju kao i oni. I dalje se ostaje bez posla ili se vraćaš na nižu poziciju kada se vratiš sa porodiljskog bolovanja i moraš da slušaš nekog pametnjakovića koji je seo u tvoju fotelju; samo zato što si odlučila da na svet doneseš ljudsko biće.
Ovi problemi su samo delić na koje treba ozbiljnije da se obrati pažnja, barem na našim prostorima. Ovo su problemi kojima treba da se bavimo!
Ali nekada je samo lakše zažmuriti na jedno oko i gledati u dugu, u nadi da će se tako izbeći nevreme i bura sa druge strane.
Isidora Vujić