Četiri godine od smrti čuvenog slikara Ljube Popovića


Ljuba Popović
Foto: Vikipedia

Na današnji dan 2016. napustio nas je čuveni slikar Ljuba Popović, jedan od najvećih naših slikara ne samo novog doba već svih vremena. Živeo je u Parizu, umro je u Beogradu a sahranjen je u Valjevu, u gradu u kome je odrastao, pohađao školu i kome se uvek vraćao. Rođen je u Tuzli.

1959.  njegovi radovi privukli su pažnju Leonida Šejke, idejnog vođe pokreta Mediala, te su se godinu dana kasnije njegovi radovi našli na Trećom izložbu Mediala. Po odlasku za Pariz, kretao se u krugovima umetnika, pa je Rene de Solijeom, ugledni teoretičar umetnosti 1971. godine, napisao tekst za njegovu monografiju, prvu ikad objavljenu u Francuskoj o nekom jugoslovenskom slikaru. „Posredovanjem Renea de Solijea, Ljuba je sklopio poznanstvo sa galeristom Marselom Zerbibom, poklonikom nadrealizma i zaštitnikom njegovih sledbenika. On mu je otkupio platna donesena iz Beograda, pronašao atelje i počeo da organizuje izložbe u Parizu i Briselu. Uz rad i druženje sa Zerbibom, Ljuba je stupio u kontakt sa mnogim važnim akterima pariske intelektualne i umetničke scene. O njemu su pisali Andre Pjer de Mandijarg, Alen Žufroa, Rene Etijambl, Patrik Valdberg, Alen Boske, Gustav Rene Hoke i dr. Početkom sedamdesetih upoznao se galeristkinjom Tesom Erold, sa kojom je sarađivao i ostao prijatelj sve do svojih poslednjih dana“ piše Vikipedia.

Ljubina internacionalna karijera obeležena je velikim brojem samostalnih i kolektivnih izložbi, izlaskom trinaest monografija, bogatom filmografijom i mnoštvom članaka u umetničkim i književnim časopisima. Paralelno sa aktivnostima na međunarodnom planu, Ljuba je obeležio i kulturni prostor svoje zemlje. Uz njegovu podršku osnovana je Moderna galerija Valjevo, koja je 2015. godine proslavila tridesetu godišnjicu postojanja.

Francuska i Pariz su Ljubi ponudili, dali i omogućili sve ono što mu je uskratila zemlja u kojoj je rođen
Foto: Vikipedia

Maja Novaković iz Valjeva se na lep način odužila Ljubi Popoviću, autorskim tekstom, koga prenosimo u celosti:

„Da biti Valjevac je stanje duha a ne mesto rođenja, pokazalo se i u njegovom slučaju. Rođen je u Tuzli ali je detinjstvo i mladost proveo u Valjevu, završio Valjevsku gimnaziju a potom odlazi 1953. da upiše Akademiju likovnih umetnosti na čiji je prijemni zakasnio, što ga nije omelo u želji da ide na časove crtanja u Šumatovačkoj ulici. Naredne godine polaže prijemni na Likovnoj akademiji i Akademiji za primenjene umetnosti. Naravno, prijemni je prošao na oba fakulteta ali se odlučio da svoj put nastavi na Likovnoj akademiji. Nekih 60-ih godina prolazeći kroz svoje emotivne i psihičke krize, nakon više izložbi u tadašnjoj SFRJ, odlazi da živi i stvara u Parizu. Francuska i Pariz su Ljubi ponudili, dali i omogućili sve ono što mu je uskratila zemlja u kojoj je rođen i to je često naglašavao kada bi davao intervju za neki časopis ili televiziju. Ipak, ljubav prema Srbiji i Valjevu, nije ga napuštala nikad, čak ni pred kraj svog života. Imao je želju da bude sahranjen u porti valjevske crkve što nije, iz nepoznatih razloga učinjeno, a što je trebalo iz pijeteta ovakvom velikanu ispuniti. Valjevska galerija je postala prava zadužbina jer se u njoj nalazi veći broj Ljubinih slika. Umro je u 82. godini, u noći između 11. i 12. avgusta 2016. u Beogradu, a jednako je ostao popularan javnosti u Francuskoj kao i u Srbiji.

Danas neću pisati o tome koliko se mi kao Valjevci nismo odužili ovom velikanu. Ostaviću da to učine fotografije mesta gde je sahranjen, i možda neko iz Moderne galerije Ljuba Popović da objasni zašto je to tako.

Ovako je govorio o svom stvaranju:

“Kad sam bio klinac u Valjevu gledao sam kako čuveni Bebile Milošević zaroni u bazen i nestaje, nema ga, dugo, a onda tamo na kraju bazena pojavi se ruka, zamlatara jedared i potone, a u nama umre svaka misao. Mislimo, udavi se Bebile Milošević. A on se pojavi tamo odakle je krenuo. Onda zaronim ja i osećam da neću dugo izdržati, ali velim sebi – još, Ljubo, još, slabotinjo, još, đavo te odneo, i ronim sve dalje. Tako je i sa slikanjem. Zaronim u sliku, provedem pred platnom sate i sate, a onda, kada mi se čini da sam na izmaku snaga, vičem sebi to isto – još, Ljubo, još, đavo te odneo, i slikam dalje. Onda primećujem da se slika otima, postaje jača od mene, da me nadrasta, da dobija moć. Tada znam da sam na drugoj obali.”

Nadam se da si na lepšoj obali ove četiri godine i da stvaraš novom energijom“, napisala je Maja.