Uroš Rosić veliki humanista iz Manhajma u Nemačkoj


Uroš Rosić 71, veliki humanista i jedan od osnivača humanitarnog udruženja Kosovski božur preminuo je proteklog vikenda u Beogradu, nakon kraće bolesti. Vest o njegovoj smrti potresla je sve njegove prijatelje i članove porodice, a posebno osobe kojima je nesebično pomagao.

Uroš Rosić je decenijama neumorno
pomagao svome
narodu
Foto: K. Krsitć-Tadić

Nakon početka rata na prostoru bivše Jugoslavije počeo je sa humanitarnim radom i snabdevao je svoj narod najviše sa lekovima, sanitetskim i higijenskim sredstvima, bolničkim krevetima, ali i novčanim prilozima. Preko raznih srpskih udruženja u nemačkoj pokrajini Baden-Virtemberg Rosić nije samo pomagao srpskog narodu u Bosni i Hercegovini već svuda gde se nalazi. Sa slanjem velikih konvoja humanitarne pomoći se prekinulo 2001. zbog nemogućnosti dogovora sa tadašnjim vlastima u Srbiji. Sa druge strane Uroš je privatno pomogao svoj narod posebno u svom kraju u mestu Sajković u Livnu i to do poslednjeg dana.

Vrlo vispren i bez dlake na jeziku javno je prozivao sve koji su pokušali da humanitarnu pomoć preusmere u privatne ruke. Proveravao je na licu mesta da li pomoć zaista otišla kome je trebala i kada bi ustanovi da nije kod osoba koji je pomoć zaista neophodna, „javno je prozivao“, po potrebi i preko medija i tražio je objašnjenja. Pomaganje je za njega je bila svetinja i nastojao je da se odazove svima koji su ga molili za pomoć.

Uvek je isticao da su uz njega od prve pošiljke pa do poslednje bili Mirko Jozić, Žarko Škapina, Milan Todorov, Mihailo Marković, Milan Čulić, Milenko Dolić, Zuzana Šimonić, Karlo Prisnic, Milan Perović, Antal Đerđ, Bane Bjelanović, Folker Šnabel, Milan Đaković i Veljko i Jela Mitrović.

Veliki prijatelji i saradnici Mirko Jozić i Uroš Rosić
Foto: arhiva U. Rosić

Pre nepunih godinu dana Uroš Rosić je objavio svoju knjigu „Humanost bez granica“ u kojoj je opisao svoj život u podnožju Dinare, potom odlazak na zanat, dolazak za Nemačku pa povratak u ondašnju Jugoslaviju kako bi odslužio vojni rok, ponovni dolazak za Nemačku, bavljenje humanitarnim radom, pronalaženje dedinog groba u Beču i povratak kao penzioner u Srbiju.

„Uroše, samo ono što je upisano, to će biti zapamćeno…“ – „Odzvanjale su mi u glavi ove reči velikog Brane Crnčevića dugo, dugo nakon što ih je izgovorio. Bilo je to 1991. godina, kada smo dopremili prvi tovar humanitarne pomoći, kao i mnogo puta posle toga.

Nerazdovjni drugari do poslednjeg dana
Žarko Škapina i Uroš Rosić devetih godina
Foto: arhiva U. Rosić

Nisam u početku shvatio koliko je tačno to što je Brana rekao. Mislio sam, sećam se dobro, važno je da ja nešto znam, znaće to odmah i svi drugi. Uradio sam to više zbog drugih nego zbog sebe. Mesecima, godinama kasnije, shvatio sam da je bio potpuno u pravu.  Slična dilema, poput te da li da prihvatim zahvalnicu ili ne, mučila me je i kada mi se prvi put rodila zamisao da napišem knjigu“ , obrazložio je Uroš zašto je napisao knjigu.
Gledajući stare zahvalnice „od prve, uzete po Braninom savetu, do poslednje, dobijene 2001. Čitao sam ponovo sva ta imena bolnica, humanitarnih organizacija, udruženja boraca, dečijih klinika, domova zdravlja, sirotišta… Potpise ispisane ponekad odlučnim, ponekad drhtavim rukopisom pod neonskim svetlima zdravstvenih ustanova, ali i ispod fenjera u ratnim zemunicama negde na frontovima širom one naše nesrećne zemlje. Naviru sećanja, u drugima me nešto steže, kao da me hvataju neki nevidljivi okovi. Plačem i pamtim. A da nije ostalo zapisano, ne bi bilo ni upamćeno“, napisao je u svojoj knjiži Uroš Rosić.

Tokom života nije se štedeo da bi pomogao zdravstvenim ustanovama širom Srbije i Republike Srpske. Brinuo je o znanima i neznanima, uglavnom o sirotinji koja, nije imala nikoga da joj pomogne. Godinama nije išao na odmor i nije imao vremena za porodicu a posebno za decu, jer se potpuno posvetio humanitarnom radu. U braku sa pokojnom Dragicom imao je sina i ćerku. Pored dece iza sebe je ostavio pet unuka i suprugu iz drugog braka.

Ne seća se koliko je humanitarne pomoći doneo. Po zahvalnicama i dokumentima koje je posedovao dovozio je najmanje 82 puta pomoć. Kamioni puni lekova, sanitarnog materijala i druge neophodne robe za izbeglice i druge ratom unesrećene ljude. Robu u vrednosti od oko milion evra predao je sa svojim saradnicima svom narodu, ali u tu sumu nije uračunata pomoć koju je pružao svojim zemljacima kao i obnovi zapuštenog spomenika partizanskim žrtvama iz Drugog svetskog rata, poreklom iz devet srpskih sela iz livanjskog kraja.

Osnivači Kosovskog božura (na slici nedostaje Mirko Jozić)
Foto: arhiva U. Rosić

Bio je predsednik i jedan od osnivača Zavičajnog udruženja Sajkovljana, čija je kako je Uroš isticao „osnovna svrha osim okupljanja i druženja i negovanje tradicije, srpske kulture starog kraja ispod planine Dinare, i njeno prenošenje na mlade generacije“.

Nadimak Čarli, kako su ga svi zvali dobio je još dok je bio u Austriji, odakle je vrlo brzo otišao za Nemačku. „ BIlo je to 1968. Jedan Švabo svakom kaže Čarli i ja to vidim i svima počnem da govorim Čarli. I šefu: „Ej Čarli“. I ostade tako“, pričao je Uroš uz komentar da je on sve svakog zvao Čarli pa su i njega počeli tako da zovu. „Niko me nije zvao Uroše, samo deca i žene, i prva i druga“.

U Domove za nezbrinutu decu rado je odnosio pomoć
Foto: arhiva U. Rosić

Voleo je da živi i kada mu je bilo najteže radovao se životu, druženju sa svojim narodom i prikupljanju pomoći. Neumorno je radio u Nemačkoj i mnogo se radovao penziji. Penzionerke dane je provodio u Srbiji i rodnom Sajkoviću. Povremeno je dolazio za Nemačku. Planirao je ovog proleća da svoju knjigu „Humanost bez granica“ u Nemačkoj promoviše pred prijateljima, sa kojima je toliko radio i prikupljao pomoć. Pandemija izazvana korona virusom ga je sprečila u tome.

Vest o njegovom srmti posebno se je pogodila Žarka Škapinu, velikog preduzetnika u nemačkoj pokrajini Baden-Virtemberg koji je sa Urošem učestvovao u svim akcijama. „Još uvek ne mogu da verujem da je Uroš preminuo. Sve mi se čini da će se javiti svakog časa da kaže koji su mu, odnosno koji su nam dalji planovi, kome treba dalje pomoći. Nedostajaće nam mnogo i to svima nama sa kojima se družio. Bio je pun života i mnogo je voleo da živi, radovao se mnogim stvarima, penziji, radovao se susretu sa osobama kojima je pomagao, sa prijateljima, rodbinom, porodicom, a posebno druženju sa svojom decom i unucima. Bio je pun duha, šale i kada mu je bilo najteže bio je pozitivan, vedar i nasmejan. Rano nas je napustio. Sebe je uvek poptuno predavao svim humanitarnim akcijama, nije se nijednog trenutka štedeo. Bio je veliki radnik, veoma cenjen u svojoj firmi. Zato je i imao više pozicija u firmi i radio u više zemalja. Svuda gde se pojavljivao bio je primećen. Veoma pravedan i vispren. Počivaj u miru dragi prijatelju i znaj da ćemo mi tvoji prijatelji realizovati ono što si želeo“, naglasio je Žarko Škapina iz Balingena u Nemčakoj.