Foto: arhiva FB Radioaktivni komarac
Vida Ružić bila je ćerka predratnog ministra prosvete i pisca Dobre Ružića. Važila je za jednu od najlepših žena Beograda, dok je Miloš Crnjanski stalno bio okružen ženama i „bio ga je glas“ ženskaroša. Njih dvoje upoznali su se na Filozofskom fakultetu, kada je Vida pred čas istorije stavila šešir na stolicu pored sebe kako bi stavila svima do znanja da je mesto zauzeto. Crnjanski, koji je voleo da se šali, seo je baš na tu stolicu. Od tada su postali nerazdvojni.
Njihova ljubav nailazila je na brojne prepreke. Vidina porodica je bila protiv te veze. Najviše problema pravio im je devojčin stric, koji je svoju bratanicu već namenio jednom oficiru.
Kako bi stišala strasti svoje porodice, Vida iznenada odlučuje da ode za Pariz. Dok je ispraćao na stanici, Crnjanski joj je obećao da će joj pisati. Međutim, on sutradan stavlja kuću u Pančevu na doboš i odlazi kod svoje voljene u Pariz. Crnjanski i Vida Ružić venčali su se 1921. godine i bili zajedno sve do kraja njegovog života.
„Ja šijem da biste vi pisali, jedna vaša rečenica više vredi od 100 mojih lutaka.“ Njoj je bilo važnije da on napiše jednu pravu, dobru rečenicu. Volela je da ga sluša, znala je sve njegove pesme i romane. Bila je obrazovana žena, znala je jezike kao i on. Crnjanski je govorio latinski, grčki, španski, portugalski, engleski, francuski, ruski… Umeo je da se našali i da je pita da pogleda da li je dobro engleski napisao. Preminuo je 30. novembra 1977. godine, njegove poslednje reči bile su: „Vode“ i „Vido“. Deset meseci nakon njegove smrti i Vida je umrla sa njegovim stihovima na uzglavlju: „A kad mi glas i oči dah upokoje, ti ćeš me, znam, uzeti u krilo svoje“.
Priča je preneta sa Fejsbuk stranice Radioaktivni komarac
Fotografiju Miloša i Vide Crnjanski snimio je bratanac Vide Crnjanski, Prof. dr Dobroslav Ružić
