Sećanje na admirala Geprata – Francuza koga su Srbi obožavali


Admiral Gaprat
Foto: Fejsbuk POKS

Pokret obnove kraljevine Srbije – Gradski odbor Požarevac na svojoj Fejsbuk stranici objavio je divnu priču o admiralu Gepratu – Francuzu koji se na dostojanstven način ophodio prema svim Srbima za vreme Prvog svetskog rata, a i nakon njega. O velikom čoveku, koga su Srbi obožavali i o kome i dan danas potomci mnogih Solunaca govore sa velikim poštovanjem, o admiralu, koji je protivno stavovima Vrhovne komande francuske vojske postupio kao čovek i pravi prijatelj, o stajanju iza svojih stavova, reči i deli govori ova priča, koju prenosimo u celosti sa sajta POKS Požarevac.

Danas gotovo neverovatno zvuči činjenica da je više od 60.000 Srba tokom Prvog svetskog rata boravilo u logorima i bolnicama na severu Afrike. Više od 3.000 se nikada odatle nije vratilo a postradalih bi bilo mnogo više da srpskim vojnicima nije u pomoć priskočio admiral Emil Geprat, komandant Francuske vojske u Tunisu i gradonačelnik grada Tunisa.

Admiralu Gepratu pripada zasluga za spas srpskog vojnika jer je, protivno stavovima Vrhovne komande Francuske vojske, sam odlučio da srpske vojnike, kod kojih je vladala zaraza i smrt, ne smesti duboko u pustinjski pesak Sahare, već u samu varoš Bizertu, čime je spasio hiljade od smrti.

Pošto se uverio u stanje vojnika na brodu koji je prvi doplovio u bizertsku luku i saslušao lekare, Admiral se raspitao gde će se ti ljudi smestiti. Očigledna ideja je bila da se vojnici smeste pod šatore, na vrelo sunce i pesak…

„To je nemoguće, moraju se bar za prvo vreme metnuti pod krov“ – rekao je Admiral Geprat.

Videvši da je su srpski vojnici izmoreni i slabi Admiral Geprat je odobrio da srpski vojnik dobije pojačano sledovanje hrane i da im se dodeli vekna hleba od jednog kilograma umesto 600 grama, kako je to bio propis za francuskog vojnika.

Ipak, srpski vojnik je najviše cenio činjenicu da se prema njima, iznemoglim i bednim srpskim vojnicima, koji su kao ljudska stvorenja bili dodirnuli samo dno života i dostojanstva, ophodio kao prema vitezovima i izabranim ljudima. Bodreći ih u takvom stanju, vratio im pouzdanje koje su poodavno bili izgubili.

Pri prvom susretu sa srpskim vojnicima koji su uplovili u Bizertu održao je veličanstven govor u kome je između ostalog rekao:

„Pozdravljam u vama oficire koji ste vodili vojsku kojoj se ceo svet divi. Pozdravljam u vama vojnike koji ste umeli sa toliko hrabrosti, oduševljenja i požrtvovanja da se lavovski borite protiv deset puta jačeg neprijatelja, pozdravljam u vama ljude…“

Ostala su danas zapisana mnoga svedočanstva njegovog ljudskog, očinskog i viteškog postupanja prema Srbima od prvog susreta sa njima.

Gotovo svakodnevno je Admiral Geprat obilazio logor Lazuaz i bolnice u kojima su bili smešteni srpski vojnici, on se uvek kod komandi, a posebno kod lekarskog osoblja, starao da svaki srpski vojnik dobije sve potrebe i potpunu negu.

Kada bi ponekada vozeći se svojim automobilom kroz Bizertu, spazio nekog srpskog vojnika, admiral bi obavezno zaustavio automobil i sa tim vojnikom barem na kratko popričao.

Interesantno je da se srpskim vojnicima uvek obraćao na srpskom jeziku rečima: „Pomoz Bog, braćo Srbi! Da li vam šta treba?”

Koliku je pažnju posvećivao stanju srpskih vojnika najbolje potvrđuje iz tih dana uvrežena uzrečica koja ga je, kao sinonim njegove ličnosti i kao svojevrsna kritika i ljubomora pretpostavljenih komandi, pratila: „Admiral Geprat i njegovi Srbi!”

Ostaće zauvek upamćen događaj koji se desio prilikom iskrcavanja jednog od transporta srpskih vojnika u Bizertu. Među srpskim vojnicima našla se i žena, koju su neprijateljski vojnici silovali. Stideći se nekako toga, srpski vojnici pokušali su svojim telima da je zaklone, da je sakriju. Stvorila se gužva. Bila je prljava, vašljiva i pocepana pa su namirisane gospođe iz Bizerte ustuknule pred takvim prizorom. Admiral Geprat je prišao da vidi šta se dešava i obratio se oficiru koji je komandovao strojem:

„Zašto krijete ovu ženu?“

 Oficir je diskretno odgovorio:

„Ona sada nosi u utrobi dete neprijateljskog vojnika”.

Na te reči admiral razmaknu vojnike, priđe joj galantno i stade pred tom ženom u stav mirno. Zatim se duboko pokloni, otpasa svoj paradni mač i položi ga pred noge žene, poljubi joj ruku i reče:

 „Dobro došli, gospođo“.

Tako je ovaj plemeniti čovek odao poštu tragediji jedne žene i jednog naroda iz koga je ponikla.

Za sve što je činio, srpski vojnici su na admirala izlili svu svoju ljubav, prozvavši ga „srpska majka“. A tu ljubav iskazali su simbolično i veličanstvenom paradom koju su organizovali u čast njegovog odlaska iz Bizerte.

Kao izraz zahvalnosti, admiralu Gepratu dodeljen je Orden Belog orla sa mačevima prvog reda, najveće srpsko odlikovanje posle Karađorđeve zvezde.

Zavet admirala Geprata

Krajem februara 1931. godine Beograd je po prvi put posetio veliki srpski prijatelj iz ratnih dana, čuveni francuski admiral Emil Geprat. Beograd nije pamtio takav doček. Desetine hiljada ljudi uzvikivali su „Živela Francuska!“. U jednom trenutku podignuli su admirala Geprata na svoja ramena i nosili ga od Glavne železničke stanice sve do Slavije gde je bila predviđena glavna svečanost.

Duž cele ulice, koja danas nosi njegovo ime, bio je postavljen crveni tepih u čast ovog velikog čoveka.

U jednom trenutku admiralu Gepratu je prišla jedna uplakana žena, majka poginulog vojnika u Prvom svetskom ratu, koji je svoje kosti ostavio daleko od svoje zemlje, u Bizerti. Donela je admiralu Gepratu dva sveža karanfila, malo srpske zemlje i jednu molbu:

-Ponesite ovu zemlju. Sačuvajte dva karanfila, pa i kada budu sasušeni. I kada budete u Bizerti, posetite grob mog sina i položite umesto nesrećne majke karanfile i ovu svetu zemlju.

– Otići ću na grob vašeg sina, heroja – odgovorio je admiral Geprat. – Položiću sasušeno cveće i ovu srpsku zemlju za koju je umro. Kleknuću pored groba i pobožno se moliti Bogu za dušu vašeg deteta.

Ta nesrećna majka bila je g-đa Živka Nušić, čiji se sin Miodrag borio u redovima srpske vojske za svoju zemlju i poginuo daleko od otadžbine. Od boravka admirala Geprata i njegove supruge u Beogradu proteklo je više od dve godine. Sirota majka nije ništa znala šta je sa obećanjem, koji je trebalo da ispuni prema njenom sinu francuski admiral.

Čekala je, verovala i nadala se. Jednog dana na kuću je stiglo pismo iz Bizerte, pisano rukom francuskog admirala Geprata.

Geprat joj je pisao:

„Gospođo,

Vi ste verovali da sam zaboravio svoju svetu misiju, kojom ste me obavezali prilikom mog boravka u Beogradu, u vašoj lepoj otadžbini koju mi toliko volimo. Nisam. Evo me u Bizerti, i ovog trenutka vraćam se sa srpskog groblja. Mogao sam jednom, posle obećanja koje sam vam dao, da na grob vašeg sina metnem sasušeno cveće i zemlju iz vaše otadžbine. Ja sam duboko položio i dva karanfila i zemlju, kako ih vetar ne bi odneo. Izveštavam vas da sam se molio iz sveg srca u vaše ime i moje za vaše drago dete, za svakog srpskog heroja koji je umro za svoju otadžbinu. Budite, gospođo, uvereni u sve moje simpatije i u veliku naklonost prema vama i vašoj lepoj otadžbini. Admiral Geprat“.

Zahvalna, g – đa Živka Nušić je odgovorila admiralu Gepratu naglašavajući kako nikada nije mogla pomisliti da proslavljeni heroj Francuske može zaboraviti na dato obećanje.

„Sada kada sam uverena da postoji grob mog sina i da je na njemu položeno cveće uzbrano mojom rukom, kao i da ga pokriva gruda srpske zemlje, njegove otadžbine, meni je mnogo lakše“

I zaista, mnogo je Francuza koje su Srbi iskreno voleli, ali je samo jedan koga su obožavali – Admiral Geprat.