Neumorna i nasmejana tetka Rada


Tetka Rada sa sinom Rašom
Foto: arhiva R. Matić

Tetka Rada Matić iz Valjeva rado ističe da 19. decembar voli najviše na svetu, jer toga dana slavi svoju krsnu slavu Svetog Nikolu. Drugi važni datumi su joj dani rođenja njenih najmilijih, a potom i svih ostalih. Svaki dan donosi neku lepu radost. Ima na žalost i onih tužnih, ali kako često ističe, dok su joj najmiliji i najdraži živo, zdravo i dobro – život je lep.

Penzionerka je zvanično. Međutim, tetka Rada je i majka, baka, sestra, prijateljica, drugarica, komšinica, dobra rođaka… i ujedno desna ruka svima. Sa svojih 78 godina neumorno radi – ne samo da održava kuću i baštu, obrađuje zemlju, putuje, druži se sa prijateljima i rodbinom, sprema najukusnija jela… već i štrika, tka, šije, za najdraže priprema pojaseve, kecelje i čarape za narodne nošnje. I pored tolikog posla uvek nasmejana, vedra i veoma pozitivna tetka Rada Matić ima vremena za sve, posebno za one koji su joj dragi.

Pandemija izazvana koronavirusom ju je sprečila da ove godine „prođe malo sveta“, ali je vrlo zahvalna što je letos mogla da sa svojim penzionerima iz Valjeva ode do Zlatibora i da sa svojim društvom uživa u lepotama ove planine. „Nažalost, iz godine u godinu sve nas je manje, ali zato srećom pristižu novi, mlađi penzioneri, sa kojima se mi stariji zaista lepo družimo“.

Voli da putuje. To je oduvek volela, ali za to nije bilo mogućnosti. Kao i većinu srpskih žena težak život je nije zaobišao. Rasla je sa majkom i bratom Aćimom u rodnom selu Sušica nadomak Valjeva. Otac Života joj je poginuo na Sremskom frontu. Ne seća ga se, a brat ga nikada nije ni video niti on njega. Od strica su dobili malu kuću u kojoj su živeli sa majkom. Neumorno su radili kako bi preživeli. Završila je četiri razreda osnovne škole, želela je dalje da se obrazuje, volela je školu. Ostala je sa završena četiri razreda. Kada je rekla da hoće da i ona ide u peti razred, stric ju je prekorno pitao ko će da vodi računa o stoci i da radi ako ona bude nastavila svoje obrazovanje. Majci je rekla da nema volju za školom i da ne želi da ide, dok je kasnije potajno čitala bratove knjige. Nije želela da kaže pravu istinu, jer je znala da bi se njena majka pobunila i da bi na svoja, ionako već preopterećena leđa preuzela još veći teret, kako bi svojoj deci omogućila obrazovanje. Rada je radila zajedno sa majkom i pomagala bratu da se odškoluje. Ponosna je što je on završio Mašinski fakultet. Uspešan je u svom poslu, kao i njegova deca. Bratov sin Života je prošle godine i doktorirao.
Sin Raša je veoma uspešan privrednik u Valjevu. Unuka Biljana treba da diplomira, unuk Branko studira i radi. Ističe da veliku ulogu u uspehu porodice njenog sina, a posebno dece ima snaja Bisa.

Rado priča o pokojnom suprugu Radisavu. Jedno vreme je bio deo srpskog rasejanja. Sedamdesetih godina prošloga veka Radisav je otišao za Francusku. Neumorno je radio i užoj i široj porodici omogućio bolji život. U više navrata je odlazila kod njega za Pariz, kako bi bili bar malo zajedno. Ipak, prvi odlazak joj je, sa današnje tačke gledišta, bio „najinteresantniji“.

Rada Matić u alzaškom Rikeviru sa Neđom Jovičićem
doskorašnjim vlasnikom prodavnice „Maison des macarons“
Foto: Rasejanje.info

„Samo kad se setim toga. Polazim, a nemam pojma ni gde idem. Međutim, hrabra sam bila. Ništa ni od Srbije ni ondašnje Jugoslavije nisam videla, ali ja putujem za Pariz, u Francusku. Strane jezike nisam znala, a i gde sam mogla da ih naučim. Brat me je smestio u voz u Beogradu, u kupe i rekao mi da ne izlazim iz voza dok ne dođem do Pariza… Isto to mi je poručio i suprug – „ne mrdaj nigde, ja ću te čekati na peronu“. Čekaće me na peronu, ponavljala sam u sebi, ali nisam znala šta je peron. Samo, još je dodao, da kada budemo stigli u Pariz da izbacim glavu kroz prozor i da će on doći po mene. A kako da znam da sam u Parizu. Ipak, pošto je usput bilo puno stanica, ukapirala sam gde stoje natpisi gradova, a i ljudi oko mene su mi rekli otprilike kada bi trebali da stignemo u Pariz. Ono što tada nisam znala je, da je moj pokojni muž Radisav moju sliku podelio svojim prijateljima, koji su se rasporedili duž perona i zajedno me sa njim tražili. Tako je izgledalo moje prvo inostrano putovanje. Kada si mlad i kada želiš nekoga da vidiš ništa ti nije teško“.

Kasnije je sve bilo laške. Pariz je za nju bio i ostao lep grad. Pun uspomena na njenog divnog supruga, koji je po povratku za Srbiju doživeo da se raduje uz unuka Branka ali ne i unuku Biljanu, jer je par dana pred njeno rođenje iznenada preminuo – vrlo rano, u 56. godini.
Radi, koja je do tada radila u jednoj tkačkoj radnji u Valjevu, ceo svet se promenio. Sin Raša je sa svojom porodicom imao svoj život, ona je bila tu, ali joj je nedostajao njen Radisav. I danas, skoro 30 godina nakon njegove smrti, često se priseća zajedničkog vremena, koga je „bilo veoma malo“.

„Venčali smo se i nedugo posle rođenja našeg sina Radomira on je otišao za Francusku. Vratio se i mislili smo da ćemo zajedno da ostarimo, da ćemo da proživimo i nadoknadimo bar deo onoga što nam je bilo važno… ali nije nam se dalo. Ja sam se tada dodatno posvetila poslu u kome sam i bila do tada, jer mi je bilo teško bez Radisava. Kada smo iz sela prešli za grad u kuću koju je Radisav podigao za nas i za svoga brata počela sam da radim. I radila sam do penzije“.

Sam odlazak u penziju nije bio težak za Radu, jer je znala kako će to vreme da upotrebi. I posvetila se drugim vrednostima. Po izgledu niko ne bi rekao da ima 78 godina. Proletos, kada je penzionerima bilo zabranjeno da napuštaju svoje domove, Rada je ištrikala preko 20 pari čarapa. „Za svoje nadraže, a i za njihove najdraže“. Ovih dana, kada je mraz bio jak, više njih se javilo da kažu „kako su ih tetka Radine čarape zagrejale“ i podsetile na neko drugo vreme, kada su njihove bake štrikale – ne samo tople čarape, već i džempere, prsluke, rukavice, kape, i šalove. Tople čarape su ih podsetile na tetka Radu, koja u Valjevu u svom domu misli na mnoge i u Srbiji i u rasejanju i za njih sprema „sitnice“ i „poklončiće“. „Rado pružam ono što mogu i ako se to nekome sviđa mnogo mi je drago“, sa velikim i toplim osmehom kaže tetka Rada. Rado se priseća svojih putovanja po Francuskoj, Nemačkoj i Grčkoj i jedva čeka da može ponovo da putuje sa svojim penzionerima po Srbiji, sa kojima je videla toliko lepih i neobičnih mesta u svojoj zemlji.

Raduje se i što današnji dan Svetog Nikolu obeležava sa svojim najbližima. Želimo joj srećnu slavu, dobro zdravlje i još puno, puno slava i dobrih narodnih rukotvorina.