Foto: arhiva FB POKS Požarevac
Živana Žanka Stokić, čuvena srpska glumica rođena je na današnji dan 24. januara 1887. Godine u Rabrovu. Velika prijateljica Branislava Nušića za koju je veliki pisac napisao ovo delo doživela je veliki progon komunističke vlasti SFRJ nakon Drugog svetskog rata. U toku rata zbog bolesti (dijabetesa i potrebnom za insulinom) učestvovala je u radio stanicama koje su bile pod nemačkom upravom. Za uzvrat je dobijala lekova. Zbog toga je izvedena pred Sud za suđenje zločina i prestupa protiv nacionalne časti 3. februara 1945. godine. Posle dužeg većanja, osuđena je na osam godina gubitka nacionalne časti.
Njenu biografiju i zanimljivosti iz njenog života prenosima sa Fejsbuk stranice POKS Požarevac.
Otac Bogosav je bio ili lekar ili policijski pisar. Njena majka Julka je rano ostala udovica, pa se udala za sveštenika Aleksandra Nikolajeviča Sandu, koji nije želeo pastorku u svojoj blizini, pa se Žanka već sa četrnaest godina udala za jednog zaječarskog abadžiju. Međutim, „pobegla“ je sa pozorišnom trupom Ljubomira Rajičića Čvrge, gde joj je prvi zadatak bio pranje veša. Muž je prvi put uspeo da je batinama vrati kući, ali je drugi put mladu Žanku uzeo u zaštitu glumac Aca Gavrilović, koji je kasnije postao njena velika ljubav.
Njene zapaženije uloge su Toaneta u „Uobraženom bolesniku“, Dorina u „Tartifu“, Nera u „Podvali“, Stana u „Stanoju Glavašu“, a posebno one u Nušićevim delima – Sarka u „Ožalošćenoj porodici“, Juliška u „Putu oko sveta“, gospađa Spasić u „Uježu“, Mica u „Vlasti“ i Živka u „Gospođi ministarki“. Premijeri Nušićevig dela (25. maja 1929. godine u režiji Vitomira Bogića) prethodio je Žankin veliki jubilej – četvrt veka umetničkog rada. Ostalo je zapisano da je čuvena glumica 7. marta, od deset časova pre podne do dva po podne, primala čestitke u skadarlijskoj kafani „Dva jelena“. Pokloni su bili neobični, pa je između ostalog, dobila obveznice ratne odštete, džačić sa dve hiljade stoparaca, kučence u korpi cveća… Predato joj je i 160.000 dinara u gotovom novcu, što je sa prihodom od predstave premašilo svotu od 260.000 dinara. Tim novcem je kupila kuću na Topčiderskom brdu.
Poznato je i da je Branislav Nušić pišući „Gospođu ministarku“, mislio baš na ovu glumicu. Sama predstava je doživela izuzetan uspeh: do 1941. godine izvedena je više od dve stotina puta, a gostovala je na scenama Beča, Praga, Budimpešte, Sofije, Varšave, Krakova i Vilnusa.
Branislav Nušić je napisao povodom stotog izvođenja predstave „Gospođe ministarke“: „Draga Žanka, Vi i ja danas imamo malu, intimnu svetkovinu. Mogu događaji menjati režime, mogu se krize zavitlavati i obarati kabinete; Vas se krize ne može dotaći, Vi ostajete ministarka, jedina ministarka, uvek ministarka“.
Svih tih godina, slobodno vreme je najradije provodila u skadarlijskim kafanama, posebno u „Tri šešira“, uz Čiča Iliju Stanojevića, Milorada Gavrilovića i druge. Sa dolaskom rata njen boemski život se promenio. Žanka je uz ostale bolesti, imala problem sa dijabetesom i nabavkom insulina. Zato je tokom rata učestvovala u programima radio-stanica koje su bile pod nemačkom upravom, u emisijama „Veselo srpsko popodne“ i „Šareno popodne“, kao i estradnim pozorištima „Veseljaci“ i „Centrali za humor“. Te emisiju su išle nakon čitanja vesti i objava nemačkog komandata grada, zbog čega ju je kasnije komunistička vlast teretila.
Žanka je izvedena pred Sud za suđenje zločina i prestupa protiv nacionalne časti 3. februara 1945. godine. Posle dužeg većanja, osuđena je na osam godina gubitka nacionalne časti. Nije imala branioca, čak ni po službenoj dužnosti. Kazna je bila i društvenokoristan rad i određeno joj je da čisti ulice. U molbi za pomilovanje, dve godine kasnije, navela je da je tokom rata krila u svom stanu Koču Popovića i Samuila Pijade (brata od strica Moše Pijade), porodicu Flore. Nudila je svedoke, a na kraju zamolila dopuštenje da se vrati umetničkom životu da ne bi živela od tuđe milostinje. Ministar pravosuđa Srbije dr Dušan Bratić predložio je da se kazna smanji, iznoseći, između ostalog, i da je „optužena već godinama bezopasna po društvo“. Bolesna i očajna, napisala je testament kako želi da bude sahranjena.
U leto 1947. godine posetio je Milivoje Živanović i saopštio da joj je sve oprošteno. Dolazi i Bojan Stupica, prethodno dobivši saglasnost Radovana Zogovića i Agitpropa CK da Žanku može da angažuje u novom, Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Žanka od sreće nije mogla da dođe sebi. Bio je to verovatno veliki šok za već izmučeni organizam. I dušu. Ta vest ju je „dotukla“ i umrla je tri dana kasnije 21. jula 1947. godine u Beogradu.
Sahranjena je na Topčiderskom groblju. Kovčeg natovaren na volovska kola, bio je sav u cveću. Narod je klečao sa strane, na trotoarima, reka ljudi je pratila njen kovčeg prekriven cvećem. Bila je to, kažu, sahrana koliku nisu videli od smrti Đure Jakšića. I bila je bez crnih marama i jauka, jer je ona tako želela.. Po njenoj želji, na grobu je otpevana pesma „Oj Moravo“. Spomenik joj nije podigla ni država, ni pozorište, već verna služavka (kojoj je ostavila skromno nasledstvo) s natpisom: „Svojoj plemenitoj gazdarici Žanki podižem ovaj spomenik, blagodarna Magda.“
Požarevački odbor Lige za zaštitu privatne svojine i ljudskih prava je u oktobru 2006. godine podneo zahtev za rehabilitaciju Žanke Stokić, a tom zahtevu se pridružilo i Narodno pozorište u Beogradu.
Odlukom Okružnog suda u Beogradu Žanka Stokić je rehabilitovana 03.03.2009. godine. Sud je utvrdio da je Žanka Stokić u vreme početka Drugog svetskog rata bila članica Narodnog pozorišta u Beogradu, da nije bila politički aktivna i da je izrečena kazna zasnovana na političkim i ideološkim razlozima.
