Foto: Vikipedia
Te davne 1924. godine, drugog februara, Mostar je ispratio jednog od najvećih srpskih pesnika. Umro je Aleksa Šantić. Među našim rodoljubivim pesnicima s kraja XIX i početka XX veka Aleksa Šantić nesumnjivo zauzima prvo mesto. O velikom Aleksi Šantiću, čija se dela veoma čitaju prenosimo tekst, koji je objavio POKS Požarevca.
Rođen je 1868. godine u Mostaru, gradu u srcu Hercegovine, gde je proveo veći dio svog života. U Mostaru završava osnovnu školu, zatim ga stric šalje u Trst i u Ljubljanu gde uči trgovačke nauke. Po povratku u Mostar Šantić se, u onom vremenu posle okupacije, sa još nekoliko mladih ljudi sav predaje nacionalnom i političkom organizovanju Srba u Mostaru i Hercegovini za otpor protiv okupatora. Šantić je osnivač Srpskog pevačkog društva Gusle, koje je vršilo značajnu nacionalnu i kulturnu ulogu u Mostaru; osnivač i član uredništva književnog časopisa Zore, koji je krajem XIX i početkom XX veka bio jedan od najboljih naših časopisa; bio je i jedan od osnivača Male biblioteke u Mostaru itd.
Svojom iskrenošću, toplinom i neposrednošću izraza njegove rodoljubive pesme su izražavale ne samo njegova lična osećanja no i osećanja celog porobljenog naroda Bosne i Hercegovine.
Šantić je u skoro svakom kulturnom i nacionalnom poslu ostavio svoj trag. Njegov ogroman uticaj zapažen je u kulturnom i nacionalno-borbenom vaspitanju mladog naraštaja u Mostaru. Stekavši glas i ugled, on je uticao na mlade ljude da se bave književnošću; ugledajući se na njega, počela su svoj književni rad i druga dva poznata književnika u Mostaru: Jovan Dučić i Svetozar Ćorović.
Aleksa Šantić je iznedrio nekoliko pesama neobične lepote i istinske topline i nekoliko krupnih akcenata iskrenog pesničkog zanosa i oduševljenja. On ne nosi sobom ni u sebi silne reči rušenja i razoravanja. On je nežan, mek i bolećiv. On stalno žali i proklinje. Čak i kad na borbu poziva i zvoni, iz njegovih poklika ne bije divlja i neobuzdana sila, ti rodoljubivi Šantićevi stihovi padaju kao melem na dušu. Taj borbeni prkos, koji je postao narodna lozinka u burnim vremenima, osnovno je obeležje njegove rodoljubive poezije. Pesnik je nadahnut razbuktalim narodnim raspoloženjem, a pesmom je davao podsticaj za borbene napore.
Poezija Alekse Šantića pokazuje da zakone ovozemaljskog života diktiraju zakoni ljubavi. Jedino to objašnjava pesnikovu okrenutost zavičaju, čoveku i ljudima. Šantićevo „ja“ nikad se nije razdvojilo od hercegovačkog zavičaja, njegovog „ti“.
Veliki Aleksa Šantić danas počiva na pravoslavnom groblju na Bjelušinama, na mestu odakle se pruža najlepši pogled na Mostar.
