Sećanje na čuvenu glumicu Radmilu Savićević


Radmila Savićević lik koji su volele sve generacije
Foto: arhiva FB Gromade filmske

Radmila Savićević, srpska i jugoslovenska pozorišna, filmska i televizijska glumica rođena je na današnji dan pre 95 godina (8. februara 1926. a umrla 8. novembra 2001.) Uživala je veliku popularnost i naklonost publike i smatrana je jednim od simbola jugoslovenskog glumišta.

Karijeru je počela 1946, a prvi film snimila 1961. godine. Pažnju na sebe je skrenula 1968. u filmu Višnja na Tašmajdanu, gde je igrala razrednog starešinu. Popularnost je stekla kao Violeta u Kamiondžijama, devojka zaljubljena u Paju Čuturu (Pavle Vuisić), i kao baka Vuka u Pozorištu u kući. Godine 1976. snimila je TV seriju Babino unuče, da bi potom igrala u seriji Vruć vetar. Krajem osamdesetih tumačila je lik sekretarice Žarke u Boljem životu, a godine 1993. njena karijera dolazi do vrhunca ulogom Riske Golubović u Srećnim ljudima. Njena poslednja uloga bila je Dostana u Porodičnom blagu. Nagradu Dobričin prsten nikada nije dobila, budući da joj, kako je sama govorila, filmski kritičari nikada nisu bili naklonjeni. Nagradu Žanka Stokić dobila je 2003. posthumno. Ostala je upamćena po ulogama baka i dobronamernih, prostodušnih žena sa sela, piše u srpskom izdanju Vikipedia.
A na Fejsbuk stranici Gromade filmske o Radmili Radi Savičević napisano je sledeće: „Samo su svemir, ljudska glupost i ljubav publike prema Radi Savićević beskonačni, mada za prvo dvoje nije sigurno. Kako i da ne bude tako, ona je baba/tetka/komšinica sviju nas, ona najbolja koja uvek ima nešto slatko, a da to nisu jabuke, uvek odvoji koju banku od penzije, ne prizna roditeljima da si loptom polupao vitrinu, dozvoli da povadiš dedine značke iz kutije dok on nije tu, gledaš te-ve do sitnih sati, kaže da nije lepo voziti bajs po tuđoj negovanoj travi, ali ovog puta je oprošteno. Sve je to ona plus oštroumlje preko najdaljih granica genijalnosti, pa eto ako nam je Rada definicija takozvane „žene iz naroda“, onda smo stvarno jedan fenomenalan narod. Što da nismo…“