Kozara, Jasenovac, stradanje naroda – večna sudbina Dese Burazor Aslanidu iz Štutgarta

Desa Burazor Aslanidu, velika društvena i humanitarna aktivistkinja iz okoline Štutgarta, književnica, predsednica ogranka SPKD Prosvjeta Štutgart, dete je Kozare, za koju je vežu mnoge lepe i divne uspomene. Rođena je posle rata i za razliku od mnogih imala je sreće da bude rođena posle rata, jer joj je majka preživela Jasenovac. Preživeli su i brat i tadašnja sestra koja je bila beba.
O stradanju svoga naroda na Kozari o kome se, po njenim rečima vrlo malo priča, Desa je 2014. godine na obeležavanju početka Prvog srpkog rata i to baš na ćerkin rođendan objavila svoj prvenac – prvi roman Krugovi života – gradonačelnik i Srpkinja.

Prvi deo svoga romana Desa je posvetila svojoj velikoj nastradalom porodici u Potkozarju, čije su članove ustaše za vreme Drugog svetskog rata pobile. Samo na tri, kucane strane Desa je navela imena pobijenih. U romanu ona je pisala o bežanju njenih roditelja od ustaša, gde je na Kozari 36 članova njene porodice stradalo, a čak 86 dece porodice Burazor ustaše su krvnički ubile. Roman je preveden na nemački jezik.

Miloš Smiljanić je u recenziji Desine knjige napisao: „Ovo je istinita priča o tragediji srpskog naroda, koji ima pravo na život, na rađanje i umiranje dostojne čoveka, na sreću i radost, na ljudski vek, ono je priča o nepokornima, ponosnima, o ljudima koji nose slobodu u srcu i o onim drugima koji otimaju pravo na život, na dedovinu, pravo na običnu ljudsku sreći, ovo je istinita priča o srpskim nedužnim žrtvama i hrvatskim ustaškim zločinima nad jednim narodom, nad Srbima“.
On je dodao je autorka Desa Burazor Aslanidu poklonila se senima ubijene dece i svojim rođacima, koji su od zločinačke ustaške ruke izgubili život tokom Drugog svetskog rata u Potkozarju – na najdostajnstveniji način, uvrstivši njihova imena sa datumima rođenja i smrti na stranice svoje knjige. „To je svojevrstan spomen tim nedužnim žrtvama, stradalim od bestijalnih ustaških ruku, samo zato što su bili Srbi!”

„Korazu imam u malom prstu, poznajem svaku bukvu, hrast, svaku jelku, lipu, svaki bunker, poznajem krvavu Kozaru po kojoj su rasute prazne kolevke, ona je sva od pesme, od jauka nemoćnih staraca i mladeži. Svi su nestali, odveli ih u logore, mnogi su izginuli na korazačkim brdima. Šuma je njihova grobnica. Za života štitila ih je od fašista i ustaša, a onda im postala večna kuća. Nema ko da ih ožali, jer je njihove potomke zadesila ista sudbina… Kozara je primila u svoju utrobu više palih vojnika, nego što je bilo bukvi u šumi. Gorela je i tinjala Koraza Danima, sva crvena u plamenu. Hodala sam po Kozari krvovaoj, po njenim svetim šumama“.

Takođe u romanu Desa piše o životu posle Drugog svetskog rata, izbijanju rata na prostoru bivše Jugoslavije, njenom razmišljanja da li da dođe za Nemačku, o samom dolasku i problemima, na koje nailazi kao Srpkinja koja traži posao, nepravdom koja je zadesila njen narod, medijskom hajkom na Srbe kao jedine krivce, ali i upoznavanju čoveka koji se borio za istinu o Srbima i koji kasnije bio i njen suprug. Oboje su neumorno radili na širenju istine o Srbima ali su stizale i pretnje, koje su zajednički hrabro podnosili.

Za ovo delo Desa je izjavila da je nastalo jer je želela „Jasenovac i Kozaru sačuva od zaborava“. Za ovo delo dobila je dobila je priznanje od Akademije „Ivo Andrić“ iz Beograda, 2014. godine.