Priča Dese Burazer Aslanidu o majci Milevi, kako je preživela Jasenovac


Film Dara iz Jasenovca bio je povod da Desa Burazer Aslanidu, književnica i predsednica ogranka Prosvjete u Štutgartu sa čitaocima portala Rasejanja.info podeli priču njene majke „heroine sa Kozare“ koja je svojom molitvom i karakterom uspela da spasi svoju decu od bacanja u jamu i kako su je i molitva i karakter spasili iz logora Jasenovac.

Priča moje majke heroine sa Kozare

Sabirni centar za Srbe na Kozari 1942. godine, mesec maj. Mileva Burazor, majka 6-godišnjeg Miloša i 4-četvoromesečne devojčice Dragice. Ubice u crnom, zbijaju pridošle Srbe u jednu gomilu. Jedan od njih ustaški krvnik prilazi Milevi, čvrsto ubadajući je puškom u prsa, dok ona sedi na travi i doji bebu.

Izbečenog lica sa mržnjom u očima, bukvalno vrišteći i ubadajući je puškom u prsa unoseći joj se u lice, pita je: „Gde ti je muž?”.

Pokušavajući da zaštiti svoje dvoje dece, obuzima je strah i jeza, ne može da izgovori  ni jednu reč.  Ponovo bodući je još jače u prsa, pita: „Odgovori, kad te pitam, gde ti je muž? Jesi li ti ona koja je  vikala „Ura, ura napred naši”

Mileva i ne oseća bol koji joj nanosi ubodom u prsa, samo su joj deca na pameti, kako ih zaštititi. Iskežen, izobličen, viče: „Ustaj, je li u partizanima?“

Mileva privija bebu čvršće na grudi, dok se Miloš sakriva ispod njene suknje. Iskopana jama, par metara od nje, već napunjena srpskom decom…

Okolo plač, jecaj, strah, beznađ, beznađe…

„Uzmi to dete  i baci tamo“. Mileva uputi pogled ka jami i od jednom prestade da drhti od straha, u njoj se pojavi snaga majke, nad majkama, uradiće sve da svoju decu zaštiti, ali šta je moguće sada. Uvek je verovala u Boga i molila mu se i zahvaljivala mu i za  najmanju sitnicu. Svoju nemoć pretvori u molitvu, poče usrdno u sebi da se moli.

„Gospode, Ti, si Najveći, Ti sve znaš, Ti sve mož, učini šta treba da mi spaseš decu, molim ti se, izvuci ih odavde, spasi ih ….” 

Dragica, beba koju je majka Mileva odbila da baci u jamu
na slici Dragica sa ćerkom
Foto: D. Burazor Aslanidu

Krvnik je gledao u Milevu i dojenče kezeći se „Šta čekaš, ajde ..bacaj”. Mileva molitvu prekide na kratko „Ne”,ponosno, dignute glave, bez straha odgovori „ne dam dete !” Ljut i besan, pođe ka njoj da joj istrgne dete iz ruku i baci u jamu. Tu su inače samo najmanju decu i bebe bacali. Ukoliko majke to nisu htele same, po njihovoj naredbi da učine,otrgli bi bebe iz njihovog naručja, držeći ih za nogu i jednim zamahom bacili o drvo, pa u jame. Smetao im je dečji plač.

Majke su to znale i pokušavale u gomili naroda da sakriju svoju nejač. Ne retko, su nehotično, pokušavajući da sakriju dečiji plač, bebama rukom zatvarale usta i nos, deca bi utihnula ali zauvek. Mnoge od njih, od nemoći da išta promene od bola za izgubljenim tek rođenim čedom bi sišle s uma u nepovrat…

S Božjim proviđenjem, samo onako, kako to svevišnji svojim nevidljivim dejstvom, može da učini, život moje sestre Dragice u tren bi spašen. Nedaleko od nje stajao je jedan ustaški oficir i posmatrao sve. Nekako mu je Mileva još prije zapala za oko, bila je jako lepa, zdrave puti, visoka, jaka i sada  je pokazala dostojanstvo i odvažnost. 

Pošto je  ustaški  dželat već dete pokušavao da joj istrgne iz ruku borba je bila dramatična i sekunde su bile u pitanju. Da bi to sprečio, on hitro  dođe do vojnika  i kundakom puške, jakim udarcem ga odgurnu od  Mileve. „Prestani, vidiš da te se boji“, ostavi je na miru, idi odavde“, reče oficir.

Dželat  ga čudno pogleda, ali oficir je, mora ga poslušati, odšeta dalje.

Oficir je sada stajao ispred Mileve, dok je ona još čvršće stezala bebu u naručju.

Dugo je posmatrao, a onda blagim glasom, kao da joj se  moli za uslugu upita je: „Imali li kod sebe šta za pojesti?“. Mileva se začudi tom pitanju ali od sreće što joj  je dete spasio radosno se sagnu i iza sebe dohvati zavežljaj sa hranom, koji je na brzinu spakovala za beg. Kobasice, salame, sir i hleb, slanina. Sve mu to ponudi rečima „uzmi šta želiš“. Otvoren zavežljaj bi pred njim. On se sagnu i izabra po želji. Milevi osta malo toga, ali nije bilo važno, glave su im bile na ramenu, a za hranu nije bitno. Mileva se zahvali  Svevišnjem na tome što joj spasio decu.

Kozaru su prelazili preko leševa dece,mladih i odraslih. Odvodili su ih u Jasenovac, krvavim putem. Ko bi zastao, posustao ili slučajno pao, ustaše bi ga ubijale na licu mesta, takvi im nisu trebali. Iza njih sve je gorelo, ustaše su palile sve, kuće, štale, šupe, svinjce… Kozara je bila u plamenu, zgarište do zgarišta. 

Jasenovac. Dolazak tamo bio je ulazak u pakao, zdravu lepu i jaku decu su odvajali do majke i slali u hrvatske porodice. Potakoličavali su ih uz blagoslov hrvatskih sveštenika, pravili su od njih sluge nadničare i nejač za iživljavanje. Ostalu decu su slali u Jastrebarsko, prvi logor za decu u Evropi, ali ne i jedini. Bio je logor a decu i u Sisku. Neviđen promišljaj zla, logor za decu.

Moja majka sa  svojom decom, Božjim proviđenjem bi spašena i tu.  Onaj isti oficir koji ih je spasio na Kozari dolaskom u Jasenovac odvojio ju je sa decom, koju su odmah pokatoličili. Odveo ih je da služi njegovoj ostarjeloj majci u Garašnicu. Tamo su proveli četiri godine, koje su bile, koliko toliko sigurne od smrti. Hvala Bogu.

Otac ih  je našao slučajno preko Crvenog Krsta, krajem 1946. godine. Na žalost mnogi drugi nisu imali tu sreću.

Desin brat Milan i sestra Radmila na Kozari, Milevini potomci, rođeni nakon Drugog svetskog rata poklanjaju se senima stradalim rođacima i sunarodnicima
Foto: D. Burazor – Aslanidu

Između ostalih i 36 članova moje uže familije, Burazora i Stojčića mučeni su, spaljeni,vešani spaljeni u ciglani u Jasenovcu i na Kozari.

Ovo je verodostojna ispovest moje majke, Kozarske heroine. Heroina je bilo mnogo na desetina hiljada. Heroina, mučenica, stradalnica i svetica, kozarskih majki. Čuvajući  ovu ispovest  u mom umu, osećajući svu bol tog  proživljavanja u mojoj duši, stavljam ovo na papir, da se ne zaboravi, da se zna. Ova  strašna ispovest , jedne od najmanje  700000 sudbina srpskih žrtava ustaškog terora nad nemoćnima, samo za to jer su Srbi, je samo jedna istina, koja se mora  čuvati kao opomena i ne sme biti otrgnuta od  zaborava.

Jevreji, Romi, komunisti, antifašisti i ostali su isto stradalnici  tog vremena, režima i logora. Njihove žrtve su velike i stradanje je strašno. Mora se naglasiti, da su logor Jasenovac naravno uz odobrenje i pomoć nemačkog  nacističkog režima, ustaše konstruisale za fabriku eliminacije  srpskog življa u Hrvatskoj. Ne samo za eliminaciju nego i za iživljavanje nad ljudima, monstruoznim neljudskim ispadima i međusobnim nadmetanjima u zverstvima bolesnih jedinki uklopljenih u sistem uništavanja nad srpskim narodom. Ustaškim zverstvima, nad živim božjim bićima, bili su užasnuti i nemački i italijanski oficiri i vojnici koji su se pismima obraćali svojim nadređenima, navodeći primere neljudskosti ustaških zverstava, gadeći se na to i ograđujući se od istih, moleći svoje nadležne da to zaustave, da se posle ne bi stideli sami sebe. Opet naglašavam, tu su najviše stradali Srbi a samo mali broj drugih, što naravno ne umanjuje njihovu žrtvu, ni broj stradalnika.

Za portal Rasejanje.info Desa Burazor Aslanidu


One thought on “Priča Dese Burazer Aslanidu o majci Milevi, kako je preživela Jasenovac

Comments are closed.