„Pisanje je svet čarolije, mađije koja nikada ne prestaje“ – Aleksandra Mihajlović književnica

Aleksandra Mihajlović je književnica, autorka više romana i zbirki pesama, profesor književni u gimnaziji Uroš Predić u Pančevu. Ljubitelji knjige imali su priliku da pročitaju njena dela Zapričavanje. Zavaravanje. Zavirivanje., Kroz prstohvat cimeta, Sofijine mudrolije s Markom Kraljevićem, Znamenite vladarke srednjeg veka ( Enciklopedija o 27 vladarki rađena je u koautorstvu sa dr Katarinom Mitrović, istoričarkom) kao i sa nekoliko zbirki pesama. Pesme su joj prevedene na engleski, češki, makedonski, arapski, slovenački i italijanski jezik. I više puta nagrađivane. Član je Udruženja književnika Srbije, završila je Filološki fakultet u Beogradu na katedri Opšte i srpske književnosti sa srpskim jezikom. Doktorirant je na istom fakultetu. Često je učesnica, predavač i voditeljka brojnih književnih kolonija u zemlji i regionu.

Ima zvanje pedagoškog savetnika. Ljubitelj je prirode, raftinga, životinja. U braku sa suprugom Srđanom dobila sina Konstatina i Lukijana.

U razgovoru za portal Rasejanje.info Aleksandra Mihajlović govori o nastanku dela Znamenite vladarske srednje veka, o omiljenim vladarkama, doživljanju  njihovih sudbina, o samom pisanju, motivaciji svojih učenika, omiljenim delima, radionicama u kojima učestvuje. Deci iz rasejanja poručuju da uče jezik svojih predaka, kao i kroz njega „spoznaju svu čaroliju kulture i tradicije prostora s koga su ponikli“.

Prošle nedelje vodila je radionicu o srpskim vladarkama za onlajn školu Sava a sada u subotu ima još jednu.

Kako ste došli na ideju da napišete enciklopediju o srpskim vladarkama?

– Dugo sam se bavila srednjim vekom. On mi je, definitivno, najinteresantnije. I srpski i evropski. Naročito mi je interesantna teorija da je mračan. Samo ću pomenuti da je jedan od najvećih intelektualaca druge polovine 20. veka – Umberto Eko, takođe, bio tim periodom omađijan. A mrakova, u svakom istorijskom periodu imamo, ukoliko ćemo tako posmatrati ono što se događalo, ili se događa.

Ideja o enciklopediji je, u stvari, potekla od proučavanja i slivanja svega u poeziju. Nakon čitanja nekih pesama – o Ani Nemanjić, kraljici Jeleni, poznatoj kao Jelena Anžujska, prijateljica mi je rekla da se nikako na tome ne smem zaustaviti. I onda je krenulo višegodišnje proučavanje, vrlo pomno. U pomoć sam pozvala i našu sjajnu istoričarku – Katarinu Mitrović, te je ona te istorijske prilike sjajno osvetlila. Ono što je mene, nakon svega, potpuno obuzelo, naravno osim potpuno neverovatnih biografskih podataka, jeste i kulturologija. Koliko su sve bile dalekovide, koliko su bile dobročiniteljke, žene s vizijama, koje su, vrlo posvećeno, ostvarile. I koliko do danas ima odjeka o svemu što su radile, kako su se odevale, kako su vodile diplomatske prepiske i države.

A najvažnije – koliko se o njima ne govori. Kada se spominje srednji vek, nabroji se njih nekoliko, o mnogima ne zna, a ni današnji udžbenici se ne trude da ukažu na njihov doprinos i silna zalaganja koja su tadašnju zemlju činile toliko znamenitom.

Koja Vas je srpska vladarka najviše oduševila i zašto?

– Ovo je najteže pitanje. Kada bih vam rekla da sam se sa svakom od njih 27 zbližila, sa svakom pregršt stvari preživela, ušla u njihove uspehe i patnje, možda bih zazvučala čudno. Ali je, naprosto, tako.

Spomenuću, na primer, Jelenu Balšić. Čerku kneginje Milice. Zamislite devojčicu koja, dok hodi dvorom u Kruševcu, čuje priču o pretužnoj sudbini svoje tetke Jefimije – Jelene Mrnjavčević. Koja gubi najpre sina, a onda i muža Uglješu u Maričkoj bici 1371. Osluškuje tu tugu, tešenje njene majke – kneginje Milice, suze Jefimije. I cela ta priča je okiva, odjekuje u njoj. A onda, nakon proteklih godina, doživljava baš to: pogibiju muža i smrt sina.

Ili sudbinu jedne Barbare Frankopan, koja je bila udata za unuka Đurđa Brankovića – najvećeg našeg junaka, nakon Marka Kraljevića, Zmaj Ognjenog Vuka. Ona ne može da mu rodi dete, koje oboje silno žele, on gine, a da joj je pri tom mnoge posede prepisao. To je bio presedan za ono vreme, jer žena je mogla samo pluto da uživa. I ostaje posve sama, okružena velikašima, koji hoće sve da joj oduzmu, a ona se bori i pati, uporno, kako samo život može uporan biti.

Ili jednu Angelinu Branković, koja ne želi, u silnim selidbama, da spusti kovčeg svoga muža – Slepog Stefana Brankovića, već se s kovčegom seli od nemila do nedraga. Tek kada dolazi u Srem, zna, oseća da će tu i sama počivati, te sahranjuje muža. I ne posustaje u dobročinstvima, milosrđu, bogougodna, voljena od svih, onako kako samo najlepše duše mogu voljene biti.

Takvih priča je 27! Zaista, bez ikakvog preterivanja.

I moram priznati – mnoge stvari koje posve površno učimo, nisu istinite. Na primer – da je jedna Jerina (Irina Branković, žena despota Đurđa) prokleta. Naprotiv! Bila je to žena s vizijom. Zahvaljujući njoj Smederevo je bilo sazidano tako brzo da se i današnji graditelji tome čude. I branilo se tim zidinama, njenim. Odolevalo Osmanlijama. I poslednje palo.

Kako su deca na prvoj (prošlonedeljnoj) radionici onlajn škole Sava
reagovala na vašu priču?

– Deca su reagovala sjajno! A na koju dobru priču deca ostanu ravnodušna? Ni na jednu. Oni vole priče o prinčevima i princezama, kraljevima i kraljicama, carevima i carica. I divno je što takve priče mogu da piju i sa sopstvenog izvora. Jer ovo jeste ona priča od koje su oni satkani. I upravo tako i reaguju – kao na nešto svoje. Oni to tek otkrivaju i bitno im je prići. A njihovoj mašti i inteligenciji ne treba mnogo. Oni raspire maštu, budu kreativni. Da ste im samo videli kostime! Tu nam je bila i Ana Nemanjina, i Simonida, i Jelena Anžujska i pregršt drugih. Deca su, sama po sebi, inspiracija. Jednostavno – njihova pitanja, način posmatranja, upijanje – motivišu. Deca vide ljubav, odgovaraju na emociju. Kod njih nema uštogljenosti. A deca koja su na radionici ovo slušala bila su oni biseri kojima su princeze ulepšavale svoju odeždu. Oni su bili kao ona prva, divna, slova u bajkama. Raznobojni, upečatljivi, senzibilni. Jednostavno – sjajni!! Nakon druženja s njima znate da je prosveta najlepši životni poziv.

Autor ste i to veoma lepih i čitanih dela – koje emocije kod Vas
izaziva pisanje?

– Pisanje mi je, pored prosvete, jednostavno život. Svet u koji uranjate s bocom kiseonika i nemate potrebu nikada da izađete na površinu. Pisanje je svet čarolije, mađije koja nikada ne prestaje. I kada se delo objavi, kada vidite povratnu reakciju od čitalaca, znate da ste na pravom mestu. Čitanje je lavirint iz koga nemate potrebe nikada da izađete. Upravo zbog emocije. Jer u njemu je galerija likova, života, činjenica. To je najlepša trpeza i najlepše ogledalo koje daje odraz jednog specifičnog sveta. Tu ne treba tumač, tu je samo lepota koja će spasiti svet. I mnogo sam zahvalna na divnim čitaocima, njihovim komentarima, učestvovanju u svakoj priči. I velikom podsticaju. Znate, pitanje kada će nova knjiga je i kako ste i treba li vam pomoć, i tu smo, uz tebe. To je emocija sa koncentričnim krugovima koji se šire do beskraja.

U radu sa Vašim đacima pretpostavljam da kod nekih prepoznali da imaju dara za pisanje. Da li ste ih motivisali i ohrabrivali da svoje
misli/ideje/želje zapisuju i da probaju da to pretoče u poeziju ili prozu?

– Uvek. Imam iskustva u vođenje književnih radionica iz kojih su izašle sjajne knjige. Imala sam jednu učenicu, sada sjajnu pesnikinju, koja je počela da piše nakon pismenog zadatka. Kada sam ga pročitala – pitala sam je da li piše. Ona se zbunila. Rekla mi je da ne piše. A ja sam joj odgovorila:,,Pišeš, nego šta! Samo to još uvek ne znaš. I stalno je motivisala da mi donese radove. Na jednoj mojoj književnoj večeri sam je pozvala da čita pesme i svi su se oduševili. Kasnije je osvajala i nagrade. I, naravno, nije ona jedina. Volim talentovanu decu. Ona svetle. Taj oreol ne može da se ne vidi i ne pogura. To mi je jedan od najlepših darova koji mi daje posao prosvetnog radnika. Lekarima je dato da se brinu o našem zdravlju, a nama da se brinemo o duhu. Jednako značajno, i jednako plemenito. To se ne može prenebregnuti.

Koje je Vaše omiljeno delo?

– Iskreno – baš mi postavljate teška pitanja. Setila sam se jedne učenice koja mi  je za jednu životnu situaciju u kojoj se našla rekla da se osećala kao da je odgovarala fiziku (koju, blago rečeno, toliko nije znala da smo se jedva spasile da ne bude najlošija ocena). E, ja se sada baš tako osećam. Ali – ako ćemo pričati o klasicima – onda, ipak, ,,Rat i mir”. Ako ćemo pričati o domaćim piscima – onda Selimovićev ,,Derviš” i „Kod Hiperborejaca” od Crnjanskog. Od savremenih pratim Barnsa, Barika, Malufa. No, najpre volim da pročitam dobru književnicu. A ima ih, neverovatno dobrih. I u našoj i u svetskoj literaturi. Na toj temi tek planiram da oštrim pero.

Pretpostavljam da ste učestvovali u mnogim radionicama. Da li ste bili zadovoljni reakcijama osoba sa kojima ste pričali?

– Imala sam mnogo radionica. Već sam rekla – najviše volim da radim sa decom. Svih uzrasta. I najviše znaju da uzvrate. Najlepši kompliment sam dobila od jednog dečaka, učenika osmog razreda, u Aranđelovcu. Ostao je na dve radionice- promocije knjige o Marku Kraljeviću. Na kraju mi je prišao i rekao da je mislio da je on neviđeno dosadan junak narodne pesme, a da je sada oduševljen. Kada vam to kaže dete – znate da na stazi kojom gazite ništa ne treba menjati.

Da li imate neku poruku da decu  i omladince u rasejanju?

– Imam, naravno. Volela bih da ne samo dođu na ovakve radionice, već i da što više učestvuju, postavljaju pitanja. I da uče jezik njihovih roditelja, baka i deka. Da kroz jezik spoznaju svu čaroliju kulture i tradicije prostora s koga su ponikli. Što više budu o tome znali, više će je voleti. I čuvati ono s čime su neraskidivo vezani. Jer će sebe spoznati upravo ako u priče o zemlji svoga porekla budu uronili. Tek tada mogu biti pravi stanovnici sveta.