Sećanje na Pupina


Mihajlo Pupin, naučnik, profesor, zadužbinar, humanitac

Čuveni naučnik i profesor Kolumbija univerziteta Mihajilo Pupin bio je jedan od najvećih zadužbinara u istoriji Srbije. Nosilac odlikovanja Beli orao Prvog reda Kraljevine Jugoslavije, dobitnik Pulicarove nagrada, bio je počasni konzul Srbije u Sjedinjenim američkim državama. Osim nesebičnog davanja i pomaganja na polju nauke, kulture, obrazovanja, neverovatno zvuči priča da je posle Prvog svetskog rata, spremio miraze za siromašne devojke čiji su očevi poginuli u ratu. U to doba bilo je teško udati se bez miraza…

Pupin je najpoznatiji po svojim brojnim patentima, dobitnik je mnogih naučnih nagrada i medalja, kao i Pulicerove nagrade (1924) za autobiografsko delo „Od pašnjaka do naučenjaka”. Bio je član Američke akademije nauka, Srpske kraljevske akademije i počasni doktor 18 univerziteta. Objavio je 34 patenta, a najpoznatiji je po Pupinovim kalemovima, koji su mu obezbedili svetsku slavu. Rođen je 9. oktobra 1854. godine a umro na današnji dan 12. marta 1935. u Njujorku.

Osnovno obrazovanje je stekao u idvorskoj školi. Gimnaziju je završio u Pančevu i otišao na studije u Prag 1872. Dve godine kasnije sa svega pet centi u džepu odlazi u Ameriku. Danju je radio fizičke poslove, a noću učio jezike i išao na večernje kurseve. Sve se isplatilo kada je 1879. postao student koledža Kolumbija.

Završetkom redovnih studija dobio je univerzitetsku stipendiju sa kojom je otišao u Evropu 1883. godine. Narednih šest godina proveo je proučavajući fiziku i elektrotehniku na Kembridžu. Svoje usavršavanje nastavio je u Berlinu, gde je doktorirao iz oblasti fizičke hemije 1889. Iste godine postao je profesor na Univerzitetu Kolumbija.

Pupin je bio jedan od dvanaestorice ljudi koji su 1915. prisustvovali prvom sastanku i osnivanju Nacionalnog komiteta za aeronautiku (NASA). Osim toga, Srbin je bio i prvi predsednik njenog pododbora za vazduhoplovne komunikacije. Jedan krater na Mesecu je u njegovu čast nazvan njegovim imenom.

Pupinovo autobiografsko delo „Sa pašnjaka do naučenjaka” objavljeno 1923. godine, godinu dana kasnije nagrađeno je prestižnom Pulicerovom nagradom.

Dok je Pupinova akademska i pronalazačka karijera i za vreme njegovog života i posle njega uvek bila predmet divljenja, nije često isticano da je on na sve svoje uspehe nakalemio i ljubav prema narodu iz kojeg je potekao. U jeku svoje slave na ime dodao je Idvorski, po svom rodnom mestu u Banatu. Žrtvovao je veliki deo svoje akademske karijere da bi pomogao Srbiji i srpskom narodu tokom teškog perioda balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Pored brojnih humanitarnih i nacionalno-patriotskih aktivnosti, Pupin je obogatio i srpsku duhovnu i istorijsko-umetničku baštinu. „Kada ljubav prema otadžbini zamre, tada i država mora umreti”, rekao je Pupin.

Pupin se 1888. godine oženio Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka sa kojom je imao ćerku Varvaru. U braku su bili samo 8 godina kada je ona preminula nakon teške upale pluća. Celoga života pamtio je reči svoje majke koje navodi u svom autobiografskom delu:

Izložba posevećena Pupinu bila je u Istorijskom muzeju u Beogradu
Na jednom od panoa se nalazio i citat njegove majke Olimpijade
Foto: K. Krstić-Tadić

„Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju — oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnosti pun večne slave”.

Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime. Godine 1927, na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade. Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Univerzitetom Kolumbija.

Ostaci Mihajla Pupina počivaju u groblju Bronksa pod simboličnim kamenim obeležjem. Umro je sa željom da se njegovi ostaci prenesu u Srbiju.