Foto: arhiva FB Gromade filmske
Slavoljub Slavko Vorkapić bio je američki filmski teoretičar, montažer i reditelj srpskog porekla, dugogodišnji profesor filma na Univerzitetu Južne Kalifornije. Predavao je i na beogradskoj Akademiji za pozorište i film, radio i televiziju. Vrlo lep tekst o Slavku Vorkapiću prenet je na Fejsbuk stranici Gromade Filmske:
Iz edicije „Srbi koji su razbili u Holivudu i šire“ mora da se izdvoji priča o čoveku koji je razbio možda i više od svih drugih koje smo pominjali, a i u pitanju je baš Srbenda budući da je prelazio Albaniju u I svetskom ratu, tako da mu dugujemo zahvalnost na više nivoa.
Slavko Vorkapić je rođen 1894. u Dobrincima kod Rume, a školovao se prvo u Sremskoj Mitrovici, potom Beogradu i Budimpešti, a nakon što je preživeo rat postao je deo pariskih umetničkih krugova, ali sa jasnom tendencijom da ode u SAD jer samo tamo je mogao da ostvari svoje stvaralačke zamisli.
Krajem 1920. se ukrcao na jedan brod za Njujork i u svojstvu čistača palube našao način da dođe do željene destinacije. Posle je uspeo da pređe i kopneni deo, te 1921. konačno završi u Holivudu.
Počeo je kao glumac i slikar, međutim u periodu između dva rata važio je za specijalistu za umetničku montažu i efekte, u tim oblastima je najdalje otišao, mada se više nego uspešno bavio i režijom. „Život i smrt holivudskog statiste broj 9413″ je njegov kratki film iz 1927. (režirao ga zajedno sa Robertom Florijem) koji mu je doneo velika priznanja u vreme izlaska, koji se izučava i danas redovno u svim filmskim školama i koji je uostalom i preporučio Vorkapića studiju Paramaunt.
Smatra se kamenom temeljcem američke filmske avangarde, a iznenadni rezovi, brzi rad kamere, prigušeno svetlo uz univerzalnu satiričnu priču o nadama i propadanju mladog Holivuđanina, te efekti koji uključuju neka vrlo kreativna rešenja po „uradi sam“ principu, sve to je doprinelo statusu remek-dela svoje kategorije u istoriji američkog filma.
Paramaunt je onda uzeo Slavka pod svoje, posle RKO i MGM, i tu je on razvio „stvaralačku montažu“ iliti ono što je naširoko poznato kao „montage sequence“, a među filmadžijama kao „Vorkapich sequence“. U pitanju je brzo ređanje kadrova koji uglavnom simbolizuju prolazak vremena, dolazi u delu priče kada je poželjno reći što više za što manje vremena i najbitnije stavke i simboliku ‘uglaviti’ između dva poglavlja priče, veoma korisna spravka u koristi pripovedanja i on ga je usavršio ’30-ih godina, najčešće je unajmljivan da time doprinese čuvenim filmovima kao što su „Gospodin Smit ide u Vašington“, „Dejvid Koperfild“, „Doktor Džekil i mister Hajd“, „Živeo Vilja“ itd.
Ta njegova tehnika je nastavila da živi do danas, sećamo se da je tokom osamdesetih naročito bila popularna (i često ne baš najsrećnije korišćena), a recimo Piter Guld je baš Vorkapića naveo kao inspiraciju za deonicu u poslednjoj epizodi prve sezone „Better call Saul“.
„Hvala ti, Vorki. Divim ti se i poštujem tvoj neizmeran doprinos filmu… Uneo si nešto novo, nešto maštovito u film i magiju koja je spasavala loše filmove, a uzdizala dobre. Iz ličnog iskustva znam koliko si stvaralaštva uneo u moje filmove… Volim te kao velikog umetnika“, rekao je i gigant Frenk Kapra svojevremeno o njemu.
Posle II svetskog rata bio je predsedavajući na odseku za film Univerziteta u Severnoj Karolini, a onda se vratio u Jugoslaviju gde je radio kao profesor, ali je i režirao film „Hanka“ 1955. godine sa Verom Gregović i Mirom Stupicom u glavnim ulogama. Nakon putešestvija po Americi, severu Afrike i Evropi u narednih par decenija preminuo je 1976. u Španiji prilikom posete sinu. Tamo je i sahranjen.
Direktno je zaslužan za oko 90 filmova, a indirektno za ko zna koliko i nema filmskog autora na svetu koji posle buđenja u pola noći neće znati ko je i šta je Slavoljub Slavko Vorkapić, koje su mu zasluge, te mu i tako krmeljiv odati počast. Jedan pametan momak iz Dobrinaca kod Rume je stvarno daleko dogurao.
