Sećanje na Momu Kapora


Moma Kapor
Foto: arhiva FB M. Kapor

Momčilo Moma Kapor rođen je na današnji dan (08.04.) 1937. godine. Bio je srpski slikar, književnik, novinar, član Senata Republike Srpske i Akademije nauka i umetnosti Republike Srpske.

„Bilo je predviđeno da se rodim, kao i ostali slikari, u Firenci, ali roda koja me je nosila 8. aprila 1937. godine imala je prinudno sletanje u grad Sarajevo zbog guste magle koja tamo uvek vlada. Tako je ime tog lepog i nesrećnog grada zauvek upisano u sve moje dokumente. Ma kuda da krenem ne mogu pobeći od njega.“

Jedan tragičan događaj zauvek je obeležio rane godine Mome Kapora. Za vreme nemačkog bombardovanja Sarajeva, 13.04.1941. godine, pala je bomba na Momčilovu kuću, koji je jedini preživeo zahvaljujući tome što ga je majka pokrila sopstvenim telom. Otac Gojko Kapor bio je zarobljen početku rata kao rezervni oficir kraljeve vojske. Odveden je u Nirnberg, gde je proveo pune četiri godine.

Svoje detinjstvo proveo je sa bakinom sestrom u Sarajevu, a u Beograd otišao sa svojim ocem 1946 godine. Po maturiranju Treće beogradske gimnazije, odlučio se za studije slikarstva. Diplomirao je 1961. godine sa prosečnom ocenom 9,9 na beogradskoj Akademiji likovnih umetnosti u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Veliku popularnost kod publike Momo Kapor stiče kroz Beleške jedne Ane, koje izlaze u časopisu Bazar. Tako su i u izdanju Znanje Zagreb (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge Priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Una (1981). Momo Kapor je autor preko četrdeset knjiga. Osim romana i priča pisao je drame, putopise, esejističku prozu i bavio se ilustracijom. Njegove knjige su prevedene na mnoge strane jezike. Po njegovim scenarijima snimljeno je nekoliko dugometražnih filmova (Bademi s onu stranu smrti, Valter brani Sarajevo, Kraj vikenda…). Preminuo je 2010. godine u Beogradu.

Prenosimo neke od poruke Mome  Kapora:

„Čovek može da nađe koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo je onih sa kojim će da ćuti.“

„Kada mi se neki pisac hvali kako perfektno govori šest jezika obično mu savetujem da se zaposli na nekoj hotelskoj recepciji. Tamo čeznu za takvima! Ja, lično, imam velikih muka i sa maternjim. Jedva nađem reči koje su mi potrebne za sva čuda koja nam se događaju.“

„Svakog dana, kada se probudim, pokušavam da shvatim da je to veoma važan dan u mom životu. Neponovljiv. I da će on, ako nešto ne uradim sopstvenim rukama, zauvek propasti. Trudim se, dakle, da svaki dan nešto uradim: makar mali crtež, da započnem sliku, da otkucam jednu stranicu… Mislim da bi svaki čovek trebalo svakog dana da uradi nešto svojim rukama: da napravi stolicu, tronožac, da zasadi voćku ili da okreči kuću…“

„Mislim da bi svet, kojim smo nezadovoljni, trebalo početi popravljati najpre od tog naizgled tako nevažnog pitanja „Kako si?“, koje je sasvim izgubilo smisao. Počnimo, dakle, da se zaista zanimamo kako su naši bližnji, saslušajmo ih pažljivo i potrudimo se da ih shvatimo. Možda je u tome izlaz”.