Beogradski zoološki vrt je nastao 1936. godine. Osnovao ga je tadašnji gradonačelnik, industrijalac, gospodin Vlada Ilić. Svečano je otvoren na Petrovdan – 12. jula.
Beogradski zoološki vrt je nastao 1936. godine. Osnovao ga je tadašnji gradonačelnik, industrijalac, gospodin Vlada Ilić. Svečano je otvoren na Petrovdan – 12. jula.
Prvi stanovnici vrta su bili: lavovi, leopardi, beli i mrki medvedi, vukovi, makaki i mangabej majmuni, antilope, bivoli, zebui, mufloni, jeleni, srne, rode, ždralovi, paunovi, fazani, sove, pelikani i papagaji.
Ubrzo po otvaranju Beogradski zoološki vrt je postao jedno od najomiljenijih mesta na koje su Beograđani dolazili. Više puta je ugostio i članove kraljevske porodice Karađorđević. Kraljica Marija je sa kraljevićima Tomislavom i Andrejom vreme namenjeno razonodi često provodila upravo u Vrtu, a mladi kralj Petar Drugi se prilikom poseta redovno interesovao za dalje planove i izgradnju.
Kada je formiran, Zoološki vrt je zauzimao prostor nešto veći od tri i po hektara, da bi, vrlo brzo, bio proširen na sedam, a zatim, izgradnjom restorana „Kalemegdanska terasa“ i pripajanjem jednog dela Donjeg grada, čak na nešto više od četrnaest hektara, i na toj površini je dočekao i Drugi svetski rat. Međutim, tokom Drugog svetskog rata Vrt je dva puta bombardovan: najpre 1941. od strane nemačkih fašista, a zatim i saveznika, 1944. godine. Skoro ceo životinjski fond je uništen. Zbog razaranja i drastično smanjenog broja eksponata, površina Vrta se posle rata, nažalost, svela na oko sedam hektara, koliko i danas zauzima.
Po kazivanju Dane Savković-Gligorić, čiji je otac, Miodrag Savković, bio direktor Vrta u to vreme, prilikom bombardovanja 1941. stanari okolnih zgrada naivno su poverovali da Vrt neće biti meta bombardera, pa su listom pohrlili da u njemu nađu utočište. Ali, bombe su nekontrolisano padale, pa je u Vrtu, naročito u pećini u kojoj su danas skloništa za zebre i antilope, izginulo mnogo ljudi. Svojim očima je videla i kako mnoge životinje, pogođene bombama, lete u vazduh. Posebno joj se u pamćenje urezala slika slona raznetog na komade. Mnoge životinje su tada pobegle iz razrušenih kaveza, a one koje su predstavljale opasnost po okolinu, morale su biti poubijane da bi se sprečila veća tragedija. Među retkim koje su preostale nalazili su se nilski konj Buca i aligator Muja.
Zoološki vrt grada Beograda nije samo carstvo životinja. Vrt dobre nade je pravi mali grad sa ulicama i putokazima, predivnim životinjama, akcijama i edukativnim radionicama. Mladi naraštaji i svi koji dođu, upravo u vrtu stiču navike da dobrovoljno daju krv, da učestvuju na sportskim takmičenjima, da štite i čuvaju životnu sredinu, da se druže i vole.
Drugu polovinu dvadesetog veka je obeležila televizija pa su dolasci novih egzotičnih životinja, dogodovštine i prave drame iz zoo-vrta u Beogradu postale ne samo nacionalna vest u tadašnjoj Jugoslaviji, nego i svetske vesti broj 1. Čovek koji je od zoološkog vrta napravio Vrt dobre nade je Vuk Bojović.
Po obrazovanju diplomirani vajar, Vuk je ne samo zbog imena, već i svog karaktera, pripadao vrtu i životinjama više no i jedan od prethodnih upravnika. Nije bilo, možda, velikih infrastrukturnih radova, ali je Beo zoo-vrt postao, svakako, najpopularnija destinacija za sve koji dolaze u Beograd. Pored velikog broja životinja sa svih kontinenata, u vrtu postoje i dva spomenika. To su heroji koji su Beograđane naučili i podsetili na vrline.
Jedne junske večeri 1987. ženka jaguara je uspela da iskoči iz kaveza i dođe do upravne zgrade. Čuvar je patrolirao sa nemačkim ovčarima i Gabi se u jednoj sekundi ukočila, a potom uskočila u mrak. Dok su drugi psi cvileći pobegli, čuvar je digao uzbunu. Ženka jaguara u punoj snazi se borila sa Gabi. Jaguarka je, na žalost, morala biti uspavana, a Gabi se oporavila nakon teške bitke. Njena odanost i misija da štiti ljude bila je ispunjena. Upravo zbog svoje hrabrosti je dobila spomenik i to još dok je bila živa.
Drugi heroj je Sami. Šimpanza o kojoj su izveštavali svi, od CNN-a, BBC-a do kineske državne televizije. Za njega se i dan-danas kaže Sami legenda. Bio je to prvi veliki, javni i antisistemski protest jednog majmuna koji je mnogima zadao lekciju. Sami je bio jak i zdrav mužjak koji nekako nije voleo da bude u kavezu. Pokušavao je nekoliko puta da pobegne, a dva puta je uspeo i namučio i samog direktora. Prvo bekstvo je bilo u februaru 1988., a drugo samo koji dan kasnije. U celoj toj priči i susretima sa Beograđanima, Sami će ostati upamćen po pregovorima koje je pred kamerama celog sveta vodio sa direktorom Vukom. Vuk je uspeo neverovatnu stvar – da nagovori Samija da uđe kod njega u auto i da se vrati u vrt. Sledeći beg je trajao mnogo duže i sa mnogo više publike. Sve se završilo uspavljivanjem i vraćanjem u kavez. Sami je preminuo 11. septembra 1992. usled infarkta creva.