Čika Đorđu Mihailoviću u Solunu uručena nagrada za životno delo „Majka Srbija“


Čika Đorđe Mihailović (93), čuvar srpskog vojničkog groblja na Zejtlinliku u Solonu, danas je, na Dan primirja i Dan pobede primio je nagradu za životno delo Majka Srbija. Nagrade i priznanja predstavnicima srpske dijaspore, su nakon deset godina ponovo od juče počela da se dodeljuju.

Ministar spoljnih poslova Nikola Selaković i direktor Uprave za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu Arno Gujon otputovali su za Solun da čika Đorđu lično uruče zasluženo priznanje. „Deda Đorđe, čuvar srpskog vojničkog groblja Zejtinlik je deda kojeg svako od nas ima ili je nekad imao. Ponosna starina, u srpskoj vojničkoj uniformi iz Prvog rata, dočekao je danas ministra Selakovića i mene u Solunu“, zapisao je na svojim društvenim mrežama Arno Gujon.

„Zajedno smo obišli spomen kosturnicu gde su upisana imena preko 8000 srpskih vojnika sahranjenih ovde. Prolazeći pored imena tih junaka, setio sam se svog dede Žilbera, koji mi je još u detinjstvu govorio o hrabrosti jednog malog a opet tako velikog naroda na Balkanu. Zbog njega sam danas to što jesam. Zbog deda Đorđa i naših slavnih predaka, srpski narod je danas to što jeste – narod div junaka!“, dodao je Arno.

„Danas, na Dan primirja, na Dan pobede, uručili smo nagradu za životno delo „Majka Srbija“ dedi Đorđu, čuvaru srpskog groblja u Solunu. Posle 100 godina, Majka Srbija ide tamo gde su joj sahranjena deca i vraća se svojim najmilijama. Nagrada Ministarstva spoljnih poslova, Uprave za saradnju s dijasporom i Srbima u regionu završila je u pravim rukama. U rukama čoveka koji je svih ovih decenija čuvar uspomena, čuvar istorije i izvornog srpskog identiteta. Dragi deda Đorđe, celi srpski narod je ponosan na vas. Čestitam vam još jednom na ovom priznanju!“, istakao je Gujon.

Čika Đorđe u konzulatu R. Srbije je primio nagradu
Foto: A. Gujon

Čuveni čika Đorđe Mihailović, višedecenijski čuvar i vodič kroz srpsko vojno groblje Zejtinlik, je kao i njegov otac Đura i deda Sava, posvetio ceo svoj život istoriji i čuvanju sećanja na preko 8000 nastradalih srpskih vojnika. Čika Đorđe punih 60 godina na poseban i osoben način dočekuje i ispraća potomke srpskih ratnika stradalih na Solunskom frontu u Prvom svetskom ratu. Stihovi i birane reči izgovora na mestu gde počiva 8.000 ratnika i heroja, koji su zaustavljeni u jurišu za slobodu, za kojom su žudeli. Svakog jutra podiže srpsku zastavu nad usnulim vojničkim pukovima i to tako, kako sam kaže, kao da su živi. Za njega je veliki čast da služi na ovom za njega svetom mestu, gde su ispod svake stope, kosti palih junaka.

Imao je uvek razumevanja za svaki doneseni beleg iz rodne kuće junaka koji leži na groblju. I zajedno je sa potomcima junaka išao do večne humke i slušao šta oni imaju da kažu, šta im je preneto od toga junaka, kako bi to posle ispričao drugima.

Svi koji su imali priliku da ih dočeka čuveni čika Đorđe su vrlo dobro zapamtili njegove ispričane priče i stihove koje im je recitovao. Pomagao je svakome u traženju svojih potomaka i sa velikim poštovanjem pričao o njihovim podvizima i željenoj slobodi. Kada bi neko zaplakao, poručio bi da se mane suza, jer one nisu za takve junake.

Poreklom je iz Grbalja u današnjoj Crnoj Gori. Njegov deda solunski dobrovoljac Sava Mihailović je svoje zavičajno Jadransko more zamenio Egejskim 1926. godine kada ga je kralj Aleksandar I Karađorđević imenovao na čelo državne komisije za prikupljanje posmrtnih ostataka naših izginulih ratnika raštrkanih po preko 250 manjih vojničkih grobalja na širokom prostoru Solunskog fronta.

Sava je, po završetku, izgradnje impozantnog vojničkog groblja na Zejtinliku 1936. godine ostao njegov čuvar. Njega je nasledio sin Đura, a njih dvojicu unuk i sin Đorđe Mihailović. Čika Đorđe je izrazio želju da jednog dana i on počiva na ovom svetom srpskom groblju gde su sahranjeni i njegov otac i deda zajedno sa ostalim srpskim junacima. Za Srbe je bio i ostao „živa enciklopedija“ kada su u pitanju srpski ratnici: poznaje porodice i rodna mesta stradalih, rado recituje srpske ratničke pesmi.

Vrlo teško mu je palo kada je zbog bolesti morao da napusti staru kuću na groblju, gde se rodio. Preselio se u stan stotinu metara udaljenog od groblja. Zbog bolesti, morao je da nosi boce sa kiseonikom. Ujutru, čim bi se probudio, otvarao je vrata na terasi, gledao u groblje i već oko pet ujutru bi se niz ulicu spuštao na Srpsko vojničko groblje. Povijen, uz pomoć štaba bi otvarao kapiju, podigao zastavu, otvorio mauzolej i spreman čekao potomke ratnike da im ispriča o njihovoj slavnoj prošlosti.

Odlikovan je ordenom srpske zastave drugog stepena 2014. Godinu dana ranije snimljen je dokumentarni film „Poslednji čuvar“, a pesmu „Maršira svu noć“ Raša Perić je posvetio upravo čuvaru Zejtinlika, čika Đorđu Mihailoviću.
Ostao je upamćen kada je u svojoj devedesetoj godini na dan obeležavanja sto godina od proboja Solunskog fronta, tokom jubileja na jakom suncu odbio da sedne stolicu. „Ovo je dan i mesto kad svi treba da stojimo“, bio je kategoričan.