Iz Pariza za Beograd na večni počinak ispraćen vladika Luka

U crkvi Svetoga Save u Parizu danas je služena zaukopojena liturgija i održan je molitveni ispraćaj vladike Luke, koji je 17. decembra preminuo u glavnom gradu Francuske.

Reklama

Voljenog episkopa je ispratilo 6 episkopa i mnoštvo sveštenstva i vernog naroda. Opelo i sahrana blažene uspomene episkopa Luke biće u manastiru Vavedenje u u Beogradu, u ponedeljak 27. decembra 2021. u časova.

Mitropolit Francuske, zapadne i srednje Evrope antiohijskog patrijarhata Ignatije bogoslužio je svetom arhijerejskom liturgijom. Mitropolitu Ignatiju, sasluživali su episkopi, hvostanski Justin, vikar patrijarha srpskog i humski Jovan, vikar episkopa diseldorfskog i nemačkog Grigorija. Nakon evharistijskog sabranja, mitropolit Francuske Dimitrije iz Carigradske Patrijaršije, služio je opelo episkopu Luki, uz sasluženje Mitropolita Francuske, zapadne i srednje Evrope antiohijskog patrijarhata Ignatija, episkopa Jeliseja, vikara mitropolita Jovana, episkopa Rigijskog Irineja, vikarnog episkopa iz Carigradske Patrijaršije, te episkopi, hvostanskog Justina, vikara patrijarha srpskog i humskog Jovana, vikara episkopog diseldorfskog i nemačkog Grigorija, sveštenstva iz mnogih dijaceza i eparhija u zapadnoj Evropi.

Zaukopojenu liturgiju pratio je hor Svetoga Simeona Mirotočivog pod dirigentskom palicom Nane Peradže.

Pismo patrijarha srpskog Porfirija, pročitao je njegov izaslanik na ovom molitvenom sabranju, episkop hvostanski Justin, vikar patrijarha srpskog.  U pismu Patrijarha Porfirija piše: Kraj našega života se ne mora neminovno poklapati sa danom naše smrti. Za neke on nastupa mnogo ranije, ali za onoga ko u Hrista Vaskrslog  veruje on nikada neće ni nastupiti, jer ko Život Hristov učinim svojim životom, onda će i sama njegova smrt postati ushođenje u život.  U samo predprazništvo svetog oca Nikolaja, kojeg je slavio kao svoju krsnu slavu, uze Gospod sebi dušu dragog nam brata i saslužitelja episkopa zapadnoevropskog Luke, da tamo gore u Carstvu nebeskom,  zajedno sa svetim Nikolajem, svetim Anđelima i svima svetima  uznosi večni slavopoj Hristu pobeditelju smrti, kojem je čitavog svog života, tiho, skromno i nenametljivo služio. Može neko da bude uvek ćutljiv, da ne priča mnogo, da ne besedi, ali istovremeno da se dotiče srca ljudi, da ulazi duboko u nečije srce, da postane dragi čovek i iskren prijatelj. Jer nekada nisu ni potrebne mnoge reči, ako naša dela objavljuju našu dobrotu, smireno srce, snagu vere i ljubavi.

Vladika Luka je sa malo reči mogao mnogo toga da kaže. Bio je mudar, iskusan, razuman, rekli bismo jednostavan i topao čovek, spreman svakog da sasluša, posveti jednaku pažnju i bude ravnopravan sagovornik bilo da se radi o običnom verniku, svešteniku, episkopu ili nekom intelektualcu. Vedrog duha, smirenog srca, ali odlučnog stava živeo je skromno, monaški, bez da je i jednog trenutka smatrao da to mora nekom biti poznato. Od daleke Australije gde je započeo svoje monaštvo i  episkopstvo, pa do zapadne Evrope bio je onaj koji je došao da služi Bogu i svome rodu, a ne da mu služe. Znao je i živeo tako: da episkop nisi ni vlašću, ni prvenstvovanjem, ni gospodarenjem, već hristolikim služenjem u Crkvi na spasenje naroda Božijeg.

Zadnjih godina svoga života suočen sa iskušenjima telesnih bolesti,  koje su napadale njegovo telo, ostajao je krepkog duha, vazda radostan i na svemu blagodaran. Vladika je jovovski- trpeljivo prihvatio svoju telesnu bolest kao Bogom darovanu lestvicu duhovnog uzrastanja, kao svoju ličnu Getsimaniju,  kroz koju se upodobljavao Hristu Getsimanskom, u kojoj on lije krvavi znoj srca, u kojoj se  moli da ga „mimoiđe ova čaša, ako je moguće da je ne pije“, u kojoj  shvata da je telo slabo, a duh srčan, u kojoj se kroz agoniju bori za Amin svoga spasenja: ne kako ja hoću, nego kao Ti Gospode… neka bude volja Tvoja! Danas ispraćamo Vladiku Luku u našu  zemaljsku otadžbinu, u majku Srbiju, da tamo  u manastiru Presvete Bogorodice u kojem je i hirotonisan za episkopa 1992. čeka Vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka. Ispraćamo Ga u naručje Božije, u Dom Oca nebeskog”, u „mesto gde nema bolesti, ni žalosti ni uzdisaja“,  da počine i odmori svoje umorno telo, da se uteši i raduje gledanjem Lica Božijeg i da se moli za nas koji ostajemo, još malo ovde na zemlji. Sećanje i molitva za Tebe  dragi brate naš Luka, biće jedna večno plamteća voštanica za pokoj Tvoje duše, dok se ponovo ne susretnemo u Danu bez kraja, u Carstvu nebeskom. Hvala Ti za sve što si učinio za svoju svetu Crkvu i svoj narod: svojim zračenjem, ljubavlju, verom i pobožnošću, skromnošću, čestitošću i svojom bogolikom čovečnošću. Neka Ti je, dragi brate i saslužitelju, večan pomen i Carstvo Ti nebesko. Amin.

Sveštenici zapadnoevropske parohije koji su služili na zaukopojenoj liturgiji i molitvenom ispraćaju vladike zapadne Evrope bili su: Nikola Škrbić, Slaviša Sanjić, Željko Simonović, Nikola Trifunović, Petar Lukić, Marko Dabić, Nenad Ilić, jeromonah Maksim Ilić, Marc Genin, Zoran Radivojević, Milan Živanović, Dušan Erdelj i Georgije Peradže.