Preminuo Radovan Beli Marković


Radovan Beli Marković, istaknuti srpski književnik i novinar preminuo je večeras, iznenada, u 75. godini u Lajkovcu kod Valjeva, gde je i živeo.

Rođen je u selu Ćelije, kod Lazarevca 10. oktobra 1947. Školovao se u Lajkovcu, Lazarevcu, Beogradu. Počeo je da radi na benzinskoj pumpi, kasnije je postao novinar u valjevskom listu

Napred, a potom do penzije bio je upravnik lajkovačke Gradske biblioteke.

Bio je član redakcija Književne reči i Književnih novina, Srpskog književnog društva, Srpskog PEN-a.

Svoj prvi roman objavio je 1976. godine – „Palikuća i Tereza milosti puna“. Slede knjige pripovedaka: „Crni kolač“ (1985), „Švapska kosa“ (1989), „Godine raspleta“ (1992), „Živčana Japija“ (1994), „Septembrini u Kolubari“ (1996), „Stare priče“ (1999), „Aša“ (2007) , „Ćorava kutija“ (2007).

Dobitnik je mnogih nagrada između ostalih za knjige priča dobio je Andrićevu nagradu za „Septembrini u Kolubari“, za „Male priče“ nagradu Bora Stanković, dok je za roman „Lajkovačka pruga“ (1997) dobio Nolitovu nagradu za roman i nagradu Branko Ćopić. Za roman „Limunacija u Ćelijama“ (2000) dobio je priznanje Večernjih novosti za knjigu godine Meša Selimović.

Napisao je i romane „Poslednja ruža Kolubare“ (2001), „Knez Miškin u Belom Valjevu“ (2002), „Devet belih oblaka“ (2003), „Orkestar na pedale“ (2004), „Kavaleri Starog premera“ (2006), „Gospođa Olga“ (2010).

Poslednji roman „Stojna vetrenjača“ objavio je u julu 2021.

„Bio je veliki prijatelj i saradnik Valjevske gimnazije. Poslednji susret sa učenicima i profesorima naše škole bio je u novembru 2021. godine. Tom prilikom je Valjevska gimnazija štampala i predstavila Zbornik đačkih radova o Radovanu Belom Markoviću.

Neka mu je VEČNA SLAVA“, istaknuto je u Valjevskoj gimnaziji.