„Sećanje čuvar prošlosti, ali je sećanje i čuvar budućnosti” – Tatjana Milanović


Tatjana Milanović
Foto: arhiva T. Milanović

Istorijski roman Štalag IIIB, autorka Tatjana Milanović je napisala o svom dedi Bošku, koji je, na početku aprilskog rata 1941. bez ispaljenog metka, zajedno sa ostalim pripadnicima Jugoslovenske kraljevske vojske poslat u vojni zarobljenički logor Štalag, u Furstenbergu, na granici Nemačke sa Poljskom. Roman je, kako je istakla posvetila sinovima Petru i Mladinu, da bi jednoga dana oni prosledili svojoj deci i tako redom, da traje i da se ne zaboravi.
U razgovoru za portal Rasejanje.info autorka ističe da joj je namera bila zadrži poziciju objektivnog pripovedača. Najjasniji lični stav je bio da pokaže da je rom antiratni, koji je čuvar prošlosti, ali ujedno i sećanje i čuvar budućnosti.

O ideji da napiše roman, o sećanju na dedu i njegove priče, kao i priče njenog tate, o načinu istraživanja i prikupljanja građe, poruci romana, o poslu u Nemačkoj govorila je autorka romana Tatjana Milanović.

Kada se javila ideja da napišete roman – po dolasku za Nemačku ili ranije?

– Ideja da bi od dedinih priča mogla da nastane neka knjiga se javila odavno.

Dosta davno su nastale beleške o sećanjima na dedine priče, ali samo kao zapis, da ne zaboravim ono što je pričao.

Jasno mi je bilo da je životna priča mog dede zanimljiva, neobična, nesvakidašnja, a opet zajednička hiljadama drugih. On je rođen na selu na jugu Srbije, tamo je odrastao, tamo se i vratio posle rata. Opet, to nije bila samo jedna obična životna priča srpskog seljaka. On je bio, kako je rekla kritičarka Zorica Mladenović, „prototip mnogo puta viđenog srpskog seljaka stradalnika”.

Šta je za Vas bilo odlučujuće da napišete roman?

– Kada je moj otac preminuo, shvatila sam da sa njim odlazi veliki deo sećanja, na njegovo detinjstvo, ali i na živote njegovih roditelja, oca, Božidara Boška Stankovića, koji je glavni junak ovog romana, majku, ali i starije pretke. Sa gubitkom sećanja briše se prošlost, kao da nešto nije bilo, kao da se nešto nije dogodilo, kao da neko nešto nije rekao, kao da neko nije živeo… ja nisam želela da te priče budu zaboravljene, da i moje sećanje jednog  dana nestane.

Da li ste posetili logor?

– Logor, u kome je moj deda boravio, srušen je posle rata, pedesetih godina, nalazio se tada u DDR. Kako su rekli, na njegovom mestu će podići nešto lepše. Nažalost, nije ništa sazidano na tom mestu i stoji samo jedno spomen obeležje na mestu gde je bio logor. To me je razočaralo. Kao da je neko izbrisao muke hiljade stradalnika.

Međutim, prva promocija knjige Štalag IIIB je bila u Ambasadi Republike Srbije u Berlinu, na svega stotinak kilometara od tog mesta, što je za mene bilo vrlo emotivno i simbolično.

Da li se sećate kako ste prihvatali dedine priče o logoru?

– S obzirom na to da sam bila vrlo mlada, tada nisam shvatala svu težinu tih događaja. Jeste mi bilo strašno da čujem da su prvih meseci gladovali i jeli uglavnom samo kuvane kore od krompira. Zatim da je kasnije radio kod nemačkih seljaka i da su logoraši zahvaljujući tome preživeli. Možda se zbog toga deda nikada sa nije prisećao tog vremena sa velikim ogorčanjem i ozlojeđenošću. A možda je želeo da nas sačuva od onih strašnih događanja u logoru.

Pričao je kako je dva puta pokušavao da pobegne iz logora, jednom je sa nekim Srbima i još jednim Rusom stigao čak do granice sa Češkom, ali da su ih uhvatili i vratili nazad u logor. To je ponekad izgledalo kao jedna filmska priča.

Neke sam njegove priče prilagodila radnji romana. Na primer, pričao o bombardovanju Beograda, o tome kako je, kao posilni jednog generala, trčeći ulicom da prenese neku poruku do Generalštaba preskočio neeksplodiranu bombu koja je pala nekoliko metara ispred njega. Taj detalj je u romanu, radi naracije i kompozicije romana pripisan nepoznatom čoveku i izmešten u Sarajevo, gde je zarobljen, a koje takođe u aprilskom ratu bombardovano.

Ipak, za pisanje romana su bila nedovoljna sećanja na dedine priče. One su bile osnova za romanesknu priču, delić mozaika koji je do kraja pisanja zaokružen istorijskim okvirom. Nešto je dograđeno iz sećanja moga oca na dedino detinjstvo, zatim sećanjima drugih zarobljenika, Rusa, Francuza, Amerikanaca, Italijana, ili na osnovu istraživanja. Početna tačka za istraživanje bila je potvrda iz Crvenog krsta Srbije u kojoj je stajalo mesto i datum zarobljavanja, gde je odveden i kada je oslobođen, kao i kada se konačno vratio u otadžbinu. O organizaciji života u logoru sam najviše saznala iz brošure koju mi je poslala ljubazna Ane Krap iz organizacije Inter Kultur VielFarben iz Ajzenhitenštadta  (nekada Furstenberga, gde se nalazio logor), koja je štampana povodom jubileja oslobođanja logora.

Tako je namera da napišem porodičnu priču prerasla u istorijski roman.

Sa promocije knjige u Frankfurtu
Zorica Milanović, književni kritičar, Tatjana Milanović autor romana i predsednik Udruženja pisaca Sedmica Ljubiša Simić
Foto: arhiva T. Milanović

Da li Vam je baka pričala koliko se promenio po povratku iz Nemačke?

– Ne, osim njega niko nije o logoru govorio. Ne znam šta je razlog, da li su svi iz porodice to kasnije prihvatili kao jednu neminovnost, ili su želeli da to sasvim ostave iza sebe.

Da li ste dok se slušali njegove priče da li Vam je palo na pamet da ćete jednog dana raditi u Nemačkoj i boraviti jedno vreme?

– Tada nisam o tome razmišljala. Tek kada sam se ovde doselila, počele su meni da se javljaju specifične emocije prema tome da je on ovde bio utamničen četiri godine, da je čudno kako se svet komeša, kako se perspektive vremenom menjaju, da neke životne situacije pronalaze svoju ravnotežu.

Ja sam pokušala da se u pripovedanju distanciram od svojih emocija, a da pokažem da ne mislim da fašizam, tu najpogubniju ideologiju savremenog sveta, treba izjednačiti sa čitavim narodom, naprotiv, da je bio  poguban i za Nemce. Namera mi je bila da, iako moja knjiga nije istoriografska, već istorijski roman, zadržim poziciju objektivnog pripovedača. Najjasniji lični stav koji sam želela da pokažem je antiratni, i nadam se da je očigledan.

Šta mislite, šta bi Vam deda rekao da je imao priliku da drži Vašu knjigu u rukama i da čita roman o sebi?

– Sigurna sam da bi bio pre svega ponosan na mene, kao i moj otac, i žao mi je što knjiga nije napisana makar za života moga oca. A, iako sebe smatram racionalnom osobom, ponekad imam osećaj da je knjiga do njih nekako došla i to me čini zadovoljnom, pomislim da je moj cilj ispunjen.

Roman o dedi posvetila je sinovima, kako bi oni dalje, preko svojih porodica, čuvali od zaborava
Foto: arhiva T. Milanović



Koja bi bila Vaša poruka čitaocima?

– Napred sam rekla da je sećanje čuvar prošlosti, ali je sećanje i čuvar budućnosti. Ne govorim sada samo o sećanju na velika stradanja našeg ili nekih drugih naroda u vreme Drugog svetskog rata, u vojnim zarobljeničkim logorima kao što je Štalag IIIB, ili i u strašnim logorima smrti, ne mislim ni samo na nacionalnu prošlost, već i na porodične priče, kakva je moja, ili lične priče, kakva je priča o ocu moga oca, govorim o prošlosti koja treba da budu učiteljica za budućnost, da se nešto nikada ne ponovi.

Mnogi čitaoci su već u romanu pronašli delove sopstvenih sećanja na svoje pretke, slične priče bivših ratnih zarobljenika. Tako je roman ispunio svoju ulogu, čuva i moja i njihova sećanja za budućnost.

Ova knjiga je posvećena mojim sinovima, Petru i Mladenu, a nadam se da će je oni jednoga dana proslediti svojoj deci, i tako redom, da traje, da se ne zaboravi.

O autorki

Tatjana Milanović se već četiri godine nalazi u Frankfurtu i radi kao nastavnica u Srpskoj dopunskoj školi u nemačkoj pokrajini Hesen. Štalag IIIB je njen prvi roman. Objavljivala je pesme za decu i kratke priče. Rođena je u Leskovcu, 1995. diplomirala je na grupi Srpski jezik i književnost, na Filološkom fakultetu u Beogradu, a 2017. odbranila master na Pedagoškoj akademiji u Jagodini, na temu „Leksičke karakteristike narodne i autorske bajke i njihov potencijalni uticaj na razvoj govora dece”. Pre dolaska za Nemačku radila je u osnovnim školama u Jagodini kao i u gimnaziji.