Humanitarna organizacija Srbi za Srbe ponovo je izašla u javnost sa još jendom teškom sudbinom porodice, kojoj treba pomoći. Ovoga puta reč je o porodici Jocović iz sela Rudnik u Srbiji. Branko Jocović, živi sam sa četvoro dece i ujedno je invalid. Supruga i majka dece ih je nedavno napustila, on radi pretežno noću kao domar, kako bi preko dana bio sa decom. Deca su vrlo skromna.
Prenosimo celu priču u želji da će što više ljudi moći da se uključi u akciju, kako bi Jocovići dobili kupatilo i novu stolariju, a uz malo sreće i belu tehniku.Magistralnim putem, kojim se nekada najčešće putovalo iz Beograda ka Gornjem Milanovcu, neposredno pre čuvenog prevoja na Rudnik planini i odmorišta za vozače, nalazi se skoro neupadljiv uski makadamski put, koji vodi do sela Rudnik.
Naviknuti na komfor, uvek tražimo više i sa nezahvalnošću se ophodimo prema onome što imamo. Najmlađi Jocovići, Smiljana (13), Biljana (12) i blizanci Marko i Marija (11), nemaju taj luksuz da budu nezahvalni prema bilo čemu.
Njihovi pogledi i osmesi govore nam da su zahvalni što imaju jedni druge, što im je tata tu, nakon što ih je pre samo pola godine majka napustila. Zahvalni su što imaju krov nad glavom, koji ih ipak štiti od kiše i snega iako je star više od pola veka. Zahvalni su i na tome što imaju prozore, koji su više kombinacija stakla, kartona i postavljenih ćebića, nego što liče na prozore. Zahvalan je i mali Marko, jer samo na njemu svojstven način zna kako da se ugreje:
„Spavam ovde, u ovoj sobi. Ne duva puno i nije mi hladno. Pokrijem se sa pet ćebadi, gledam u ikonu Svete Trojice i tako se ugrejem. Voleo bih kada bi imali nove prozore i krevete.”
Branko se nadovezao na svog sina, ali u nešto ozbiljnijem tonu: „Nemamo kupatilo, devojčice su sad već velike, moraju same da se kupaju, ali bez obzira na sve to, mnogo bi nam značilo da se dogradi kupatilo. Deca su kao što vidite skromna i dobra, ne traže ništa, a svesni su situacije i žele da pomognu uvek. Oni su moja najveća podrška, moja leva ruka koju nemam.”
Vidi se da je odsustvo majke ipak ostavilo najviše posledica na najstarije devojčice, koje nisu bile toliko pričljive kao njihov brat. Branko radi kao domar u lokalnom hotelu, uglavnom u trećoj smeni, kako bi preko dana uspevao da spremi decu za školu. Primetno je da ulaže veliki trud, s obzirom na invaliditet koji ima i koji je nastao kao posledica nesmotrenog rukovanja eksplozivnom napravom još u detinjstvu.
Prioritet će svakako biti da se izgradi kupatilo Jocovićima, ali i da se zameni stolarija, urede dečije sobe i obnovi nameštaj. Ako bude prostora, potrudićemo se i da kupimo nešto od bele tehnike, s obzirom da je ona koju trenutno koriste, u dosta lošem stanju.
Više o porodici i načinu pomoći možete pogledati ovde.