Sećanje na književnika Miloša Svetića


Na današnji dan u Somboru 1799. godine rodio se  Miloš Svetić, književnik jedinstvene sudbine.  U književnosti poznat poglavito pod imenom Miloš Svetić, a s pravim imenom Jovan Hadžić. Spada u grupu znamenitih Srba XIX veka. Školovao se u mestu svoga rođenja, u Karlovcima, Beču i Pešti, gde je 1826. postao doktor prava. Ispunivši sve potrebne pogodbe, postao je pravozastupnik i nastanio se u Novom Sadu, gde je bio i gradski senator i direktor gimnazijski. Godine 1837. prešao je u Srbiju na poziv Kneza Miloša, da kao stručan pravnik prema zakone i uredbe a naročito Građanski Zakonik. Tada je bio jedna od najviđenijih ličnosti u Beogradu, gde je proveo devet godina a po tom se vratio natrag. Bio je u različitim zvanjima, a činovničku je karijeru završio kao sudski predsednik u Novom Sadu. Svetić je, osim službenih poslova, primao i marljivo izvršivao i različite druge dužnosti. Bio je novosadski zastupnik 1847. godine na dijeti u Požunu; od povratka iz Srbije pa sve do 1865. poslanik istoga grada na narodnom saboru u Karlovcima, potpredsednik Matice Srpske.

Iako u početku sledbenik Vukovih reforama i saradnik na njegovoj „Danici”, Svetić je posle nekog vremena prešao u tabor njegovih protivnika i postao im glava, vođ opozicije Vukovim novinama. U toj borbi pisao je sitnije polemične stvari od kojih su mu poznate brošure pod imenom „Utuk”. 1853. izdao je spis „Ključ jezika srpskog”, vraćajući se na pitanja o jeziku još i 1864. godine u svom časopisu „Ogledalo Srpsko”, koje je te godine izdavao u sveskama. Njegova opozicija Vukovim, poglavito pravopisnim, novinama unela je mnogo gorčine u borbu, ali se ipak tumači kao rezultat njegova uverenja, nastalog u društvu s višim redovima srpske crkvene hijerarhije u Ugarskoj. „Nad svim njegovim potrebama i ličnim težnjama — veli još biograf — nad porodičnim mirom, nad domaćom udobnošću i nad svim sjajnim izgledima bio mu je i ostao mu je napredak i boljitak naroda srpskoga”. On je i u tome grešio, ali je to mogao biti greh koji praštaju i Bog i ljudi.

U takvoj je sredini Svetić dočekao i dan svoje smrti — 23. aprila 1869. Smrt je njegovu toplo oglasio list koji je izdržavala Matica Srpska, zasnovana Svetićem, rekavši pored ostaloga: „U životu svakoga naroda ima trenutaka, koji mu tugom guše srce, trenutaka, koje mora crnim slovima da zabeleži u knjizi sreće i nesreće svoje. Takav je trenutak za nas evo ovaj, kada moramo srpskom svetu da kažemo jade, koji su književnost našu zadesili smrću Miloša Svetića”. Po ugledu na Srpsku Maticu zasnovane su i sve druge, u drugih slovenskih naroda, Matice. Stoga je bilo opravdano što se o stogodišnjici rođenja Svetićeva — 1899. godine — u prvom redu Matica Srpska setila spomena svoga osnivaoca i proslavila ga. Od više različitih slika Svetićevih prikazan je ovde slikom koju je sam izabrao i stavio je uz prvu knjigu svojih skupljenih spisa. (Andra Gavrilović, Znameniti Srbi XIX veka: 1800-1900, Godina I, 1901), zapisano je na stranici Muzeja Vuka i Dositeja u Beogradu o ovom uglednom književniku.