Čari valjevskih spomenika iz ugla Jelene Vitorović


Gledam ih u jedno ovdašnje rano septembarsko jutro. Posle pljuska, nebo se gradu nasmejalo caklećom vedrinom, a Sunce ga zapljusnulo jasnom svetlošću. Duge i oštre senke su se ukrstile po trgovima, uvukle oko njenih divnih blagih očiju, u zalizak bujne kose, u nabore haljine, oko knjiga poezije i ruke koja ih drži. Njemu su zalegle na revere teškog šinjela, u duboke bore ozbiljnog lica, ispod vojničke kape i oko očiju, ističući pogled koji seže daleko, po svim koordinatama bojnog polja…

Dvoje vitezova i plemića ovog roda. Oličenje svih vrlina koje su naš nacion krasile u vremenu njihovih života. Čini se, posle njih, gotovo u nestajanju…

Ona, najpre vila u brankovačkim šumarcima, na livadama i oko izvora… Onda pesnikinja, prevodilac, svetska putnica, da bi svoj izvanredni talenat razvila do najvećih dometa, saznala više, upoznala ljude drugih prostora, kultura i duhovnih visina. Prosvetarka, s ljubavlju posvećena novim naraštajima, patriota i čuvarka najboljega što nam je naša tradicija darovala u nasleđe. Ali i moderna poetesa. Umela je to da spoji na najbolji način u svojim pesmama i životu. Desanka Maksimović.

On, vitez i veliki znalac vojnih veština, zbog čega se našao u udžbenicima svetskih visokih i prestižnih vojnih škola, do dana današnjeg. Njegov ratnički talenat i neizmerna ljubav za čoveka i vojnika, narod i otadžbinu, činili su formulu kojom je dobio presudne bitke u ratovima s kraja 19. i s početka 20. veka. Zaslužio divljenje i respekt i od neprijatelja. Otadžbini je dao i najvrednije što je imao – jednog od sinova, takođe vojnika. I u miru moralna veličina, imun na bilo kakve privilegije po osnovu ogromnih ratnih zasluga, beskompromisan, častan. Bolelo ga je moralno posrtanje ljudi u mirnodopskim uslovima. Vojvoda Živojin Mišić.

Rekoh, vrline koje su ih krasile su danas u nestajanju. Dva usamljenika, spomenički postavljena jedno naspram drugog, razumeju se samo međusobno. Većina ljudi prolazi za svojim poslovima, ophrvana brigama i strahovima za opstanak. Ne primećuje ove gromade i ne razmišlja kakve ljude i kakvo vreme oni predstavljaju.

Ipak, na radost i za kakvu-takvu nadu u boljitak, „Desankine večeri” teku…

Tekst i fotografija Jelena Vitorović, Valjevo