Sećanje na Petra II Petrovića Njegoša


Na današnji dan 1/13. novembra 1813. godine, rodio se veliki pesnik i mislilac, duhovni i svetovni vladar Crne Gore, vladika Petar II Petrović Njegoš.

On bejaše vladar Crne Gore i duhovni i svetovni poglavar njen, i bejaše vladar u carstvu poezije. Kao dete od nepunih desetak godina stupi u manastir na Cetinju, u službu svoga strica vladike, a malo docnije pošalje ga vladika u Boku Kotorsku da u školi koja je bila na Topli produži učenje svoga početničkoga i samoučkoga rada na obrazovanju. U Topli ostane Rade poduže vreme pa se onda vrati na Cetinje, kamo dođe, iste godine, i tada veoma čuveni Sima Milutinović, koji pored drugih poslova postade i učitelj Radu. Poznato je kako je teklo predavanje Simino i učenje Radovo. To bejaše u prvom redu špartanska škola prenesena iz klasičnoga sveta u siromašnu Crnu Goru. Učitelj i učenik ipak su se razumevali, a za srpsku poeziju stoji fakat da je učenik pošao u jačini i muževnosti stila i u pesničkom pogledu na istoriju za svojim učiteljem koji se u prvom redu tim osobinama odlikovao.

Postavši arhimandritom, Petar II ode 1833. u Rusiju te se u Petrogradu zavladiči a po tom se vrati u Crnu Goru i počne njome upravljati. Isterao je „guvernatura” iz Crne Gore i prikupio vrhovnu vlast u svoje ruke; a sastavio senat za svu Crnu Goru od dvanaest plemenskih glavara. Sebi načini dvorsku stražu od trideset „perjanika”, koje izbra od najboljih kuća iz sve Crne Gore. Da bi imao otkud trošiti na škole i prosvetu, plaćati senatorima i sudijama i t. d. uvede porez u Crnoj Gori, koga do njega gotovo nikako nije bilo. U izvođenju je svojih reforma bio u opšte vrlo strog. Ali je od naroda, koji nije poznavao nikakve političke vlasti nad sobom, i koji je mnogo patio od svoje neobuzdanosti, stvorio poslušan narod i stvorio mu vlast koju će slušati i koje će se svi bojati. Time je smanjio zla, koja su narod rastrzala sa neobuzdanosti i plemenske zavade. Vladika i gospodar Crne Gore onoga doba morao je imati mnogo gorkih časova i teških dana.

Prva i ako ne najglavnija odlika književnoga rada pesnika Njegoša jeste — plodnost. Godine 1834. u novootvorenoj štampariji na Cetinju štampao je knjigu „Lijek jarosti turske” i „Pustinjik cetinjski” pa su za tim izašla dela: „Luča Mikrokozma”, „Ogledalo Srpsko“, „Gorski Vijenac”, „Kula Đurišića”  i „Čardak Aleksića”, „Lažni car Šćepan”, „Slobodijada”  i različite lirske pesme od kojih je neke štampao sam za života u pojedinim listovima a neke su mu štampane tek posle smrti. Veli se da je dobar deo lirike pred smrt spalio u rukopisu; također se danas zna da je bio napisao i spev o smrti Čengić-age, a ima tragova da je radio i na Istoriji Crne Gore.

U jednom pismu svome pred kraj 1847. vladika proklinje i čas „u koji je skočila ova iskra u naše gore iz gomile pepelah veličine Dušanove, rašta i ona nije umrla đe se ognjište srpsko ugasilo”. A u pismu Vuku Karadžiću, na dve nedelje pred smrt, veli: „Davno bi na Vaše pismo odgovorio, da mi mrtvilo dade, nego iz kakvog Vam stanja pišem dosta je i ovoliko, jerbo kada tijelo strada i stenje, duša se vije u olujama”. Suvoj bolesti, koja ga je morila, nije bilo leka, i vladika preminu na Cetinju 19. oktobra 1851. godine. Na tri dana pred smrt vladika je poželeo poći ma samo do Kotora radi lečenja, ali nije imao ni toliko snage. Poslaše u Kotor po lekara koji se pozivu odazva i pođe ali na polovini puta ču da je bolnik preminuo. Videći da mu se približuje samrtni čas, pozvao je sebi poglavare narodne, oprostio se sa njima, izjavivši im da je testamentom naredio sve što je potrebno. Za tim ih je opomenuo da se pokore poslednjoj volji njegovoj, da žive među sobom u slozi i da se prijateljski drže prema susedima a naročito sa Bokom Kotorskom. Danas posmrtni prah pesnika-vladara počiva na vrhu gorostasnoga Lovćena, lebdeći nad dragom mu Crnom Gorom i Srpstvom onako kao što je duh njegov uzletao nebu za života njegova. Zahvalno se klanjamo spomenu tvome, tebi koji večito živiš tamo — „Đe Obilić nad sjenima vlada! ”   (Andra Gavrilović, Znameniti Srbi XIX veka: 1800-1900, Godina I, 1901)

Preuzeto sa FB stranice Muzeja Vuka i Dositeja