U oktobru mesecu u Nišu i Beogradu je održana svetska premijera filma „33 anđela” posvećena deci stradaloj u norveškim logorima. To je prvi dokumentarni film koji govori o sakrivanoj i prećutnoj istini da je norveškim logorima za vreme Drugog svetskog rata stradalo najmanje 33 srpske dece, pa je film simbolično nazvan „33 anđela”.
Filmsku ekipu okupio je Branko Dimović Dimeski koji dugo živi u Norveškoj, a koji je bio producent na filmu „Logor smrti u Karašjoku”. „Najvažnija je uloga dece zato što ovakve teme i treba da budu podstrek za njih, da znaju, kako je naša država stvarana i kakvu su golgotu naši preci morali da prođu”, rekao je Branko Dimović Dimeski.
Doktor teologije i filozofije i stručni konsultanat Norvežanin Johanes Solber, koji je dosta radio na istraživanju stradalih u Drugom svetskom ratu u nacističkim logorima u Norveškoj je mišljenja da je sam dokumentarni film veoma važan za istoriju dva naroda. Na premijeri u Nišu za srpske medije dr Solber je izjavio da je taj dan „velike radosti zato što smo završili film i zato što je prva premijera prikazana upravo u Nišu. Dan premijere je i dan velike tuge jer smo praveći ovaj film saznali mnoge životne priče onih koji, nažalost, nisu uspeli da se vrate svojim domovima. I moram da kažem da ono što smo naučili praveći film o stradanju ove dece ostati zauvek u našim srcima”. On je dodao da veruje da je „istorija ono što na neki način definiše nečiji identitet. Naš zadatak je da otkrijemo, da skrenemo pažnju i zapravo pokažemo šta je to što se dešavalo kroz istoriju, ono što nas je oblikovalo i stvorilo od nas to što smo danas”.
Foto: arhiva B. Dimović Dimeski
Prikazivanjem filma u ova dva srpska grada srpski narod je imao mogućnost da sazna koliko je srpski narod propatio u Drugom svetskom ratu, koliko je tu bilo mučenja i koliko je bilo onih koji se nikada nisu vratili iz logora Norveške. U filmu su se mogla videti i svedočenja srpskih prijatelja iz Norveške, koja su u tom periodu pomagala deci, a i logorašima širom Norveške.
Film ,,33 Anđela” prikazuje stradanje više od dvestotine maloletne srpske dece tokom Drugog svetskog rata u nacističkim logorima u Norveškoj. Sam film je snažna priča o stradanju dece, koja nas podseća na važnost čuvanja sećanja i poštovanja života. „Posebno bih se zahvalio i prijateljima iz Norveške koji su pokazali veoma veliku spremnost da ovako važne teme za istoriju i za odnose srpskog i norveškog naroda, dali su veliki doprinos u realizaciju ovog filma”, rekao je Dimović Dimeski Branko Dimović Dimeski autor i producent filma.
Narator u filmu, Norvežanin Johanes Solberg, doktor filozofije i teologije sam film je opisao kao rezultat moralne obaveze Norvežana i Srba da se ova priča ispriča. „Imamo moralnu obavezu, mi kao Norvežani zajedno sa Srbima da podelimo ovu priču. Savršen je trenutak da se na to vreme osvrnemo sa distance i prikažemo šta se tada dešavalo. Iako je velika vremenska distanca imamo mnoge preživele svedoke, koji mogu da govore o tim vremenima”.
Andrej Stojanović i Norvežanka Stela Toresen su komponovali muziku za film. Kompozitor Andrej Stojanović je Srbin, ali rođen u Norveškoj. Do svoje treće godine bio je potpuno gluv. Danas ga mnogi porede sa Mocartom i Betovenom. Pored komponovanje muzike on svira i klavir. Interesantno je da je Andrej za deset meseci završio osnovnu i srednju muzičku školu. Danas se njegove kompozicije izvode širom sveta. Andrej Stojanović sa nepunih osam godina svoje kompozicije izvodio je širom sveta.
Film je režirao Goran Vukčević. Film je sniman na više lokacija u Srbiji, Norveškoj, Republici Srpskoj i u Hrvatskoj. Pored glumaca iz Niša, Beograda, sa Kosova i Metohije igrali i učenici niških škola. Na premijerama filma je istaknuto da će na mestu stradanja sagraditi crkva, koja će nositi naziv „Mučenici”, kao i da će Norvežani pružiti pomoć porodicama koje traže grobove svojih nastradalih u Norveškoj.
U Beogradu na premijeri je bila i ambasadorka Norveške, političari, predstavnici srpskog rasejanja iz više država (Nemačke, Francuske, Norveške, Danske, Holandije) kao i Srbi iz regiona.
