Naša draga komšinica, iz stana u prizemlju, posadila je majsku ružu pre skoro dve decenije. Da bi održala što duže njenu vitalnost, negde na polovini ružinog života, sasekla ju je do zemlje. Koren je obnovio snagu, nalio još sokova i poterao mlađe još većom silinom. Sada ruža izgleda ovako: podmlađena, tanana, sveža…, zagrlila naših pet stanova.
Foto: J. Vitorović
Komšinice Zore, na žalost, više nema. Otišla je zauvek, početkom godine. Ostala su njena dobra deca (za koje se, iako ne baš sjajnog zdravlja, žrtvovala neštedimice) i ova ruža, koja nas, i ovog maja, zasipa neizrecivom lepotom – i istom takvom Zorine duše.
Sve je imalo smisla, ako Dobro i Lepota ostaju posle nas. Zorini tragovi su čisti i čestiti – u bojama mladosti i lepote njene dece i unuka, kao i u boji radosti njene ruže. Hvala Ti, neizmerno, draga Zoro.
Tekst i foto Jelena Vitorović, Valjevo
