Na pozorište Vuk nije najbolje gledao, smatrao ga je dokolicom. Poznata su mi samo dva podatka o njegovim „vezama” s pozorištem: jedan, koliko zanimljiv, još više i sumnjiv, da je rukovodio nekakvom Bečkom pozorišnom trupom, i drugi, da mu je u Vajmaru velika vojvotkinja Marija Pavlovna poslala ulaznicu za predstavu komada „Jermenin”. Ni koncerte nije posećivao, i to u gradu koji se njima i proslavio (nijednu asocijaciju, na primer, nije izmamila u njegovoj obilnoj prepisci činjenica što je stanovao u istoj kući u kojoj i Betoven ranije). Jedino je redovno išao na slovenske balove, i to sa ćerkom Minom obučenom katkad u šumadijsku nošnju. A sam je bio veliki umetnik, i u odbiru narodnih umotvorina, i u pisanju. Uz to je umetničkom odgoju svoje ćerke poklanjao puno razumevanja i sredstava. Da nije bilo Mine — rekao je Pavle Popović jednom prilikom — umetnost ne bi imala utočišta pod Vukovim krovom. Zaključak preteran možda, ali ne i bez svakog osnova. (G. Dobrašinović, Vuk izbliza, 1972)
Foto: Damska lepeza, bela svila, kornjačevina, Beč, XIX vek. Danas se ovaj vredni predmet iz Vukove ostavine čuva u Muzeju Vuka i Dositeja
Izvor: Muzej Vuka i Dositeja
