Zoran Slavnić (Beograd, 26. oktobar 1949), poznat po nadimku Moka, bivši je košarkaš i košarkaški trener. Igrao je na poziciji plejmejkera. Rođen je 26. oktobra 1949. u Beogradu. Tokom igračke karijere nastupao je i za Crvenu zvezdu i za Partizan. Uvršten je u Fibin spisak od pedeset najboljih igrača 1991. i u Fibinu Kuću slavnih 2013.
Sa Zvezdom je osvojio dve titule u Nacionalnom prvenstvu Jugoslavije, tri titule u Kupu Jugoslavije i jedan Kup Rajmunda Saporte. Spada među najbolje igrače u istoriji Crvene zvezde. Takođe je bio prvak Španskog prvenstva s Huventudom. Igrao je i za Šibenku i Juvekazertu. Radio je s trenirama Rankom Žeravicom, Zdravkom Kubatom i Mirkom Novoselom.
Slavnić je bio vrlo uspešan i u dresu reprezentacije Jugoslavije. Jedan je od retkih igrača koji je osvojio sve što je mogao s reprezentacijom; Slavnić je triput bio prvak Evrope (1973, 1975 i 1977), jednom prvak sveta (1978) i osvajač zlatne medalje na Olimpijskim igrama (1980).
Posle završetka igračke karijere Slavnić se posvetio trenerskom poslu. Trenirao je mnoge timove, između ostalih i Crvenu zvezdu i Partizan. Kuriozitet je da je i kao igrač i kao trener radio i u Zvezdi i u Partizanu. On je uz profesora Aleksandra Nikolića jedini kome je to pošlo za rukom. Takođe je bio prvi selektor reprezentacije Srbije.
Za Crvenu zvezdu je počeo da igra u mlađim kategorijama 1963, a član prvog tima postao je četiri godine kasnije. U Zvezdinom dresu je do 1977. odigrao 301 utakmicu i postigao 4014 poena. Osmi je na večnim listama kluba po broju mečeva i poena. Jedan je od najboljih košarkaša u istoriji Crvene zvezde, sa kojom je osvojio dve šampionske titule (1969. i 1972), tri nacionalna kupa (1971, 1973. i 1975.) i Kup pobednika kupova 1974. Slavnić je iako najniži u ekipi sa svojih 180 centimetara, svoje najbolje partije imao u najvažnijim mečevima kada se odlučivalo o trofejima. Tako je bljesnuo u sezoni 1971/72, kada je prosečno beležio 16 poena po utakmici, a Crvena zvezda stigla do svoje 12. titule šampiona posle majstorice sa splitskom Jugoplastikom u Ljubljani (75:70). U finalu Kupa pobednika kupova 1974. protiv Zbrojovke iz Brna (86:75), postigao je 20 poena, a u finalu Kupa Jugoslavije 1975. protiv splitske Jugoplastike (81:79), ubacio je 25 poena i proglašen je za najboljeg igrača utakmice. Ukupno je te sezone u kupu beležio 21,8 poena po meču i bio prvi strelac tima. Koliko je Zvezda tih sezona bila jaka u Evropi govore i još dva finala Kupa pobednika kupova, koje nisu uspeli da dobiju 1972. i 1975, kao i polufinale Kupa evropskih šampiona 1973.
Po povratku iz vojske, odigrao je na visokom nivou, svoju poslednju sezonu u klubu. Te 1976/77. sezone u prvenstvu je imao prosek od 23,1 poen po utakmici i bio najbolji strelac ekipe, ali to je već bio poslednji ples te oslabljene crveno-bele generacije. Karijeru je nastavio u španskom Huventudu, gde je 1978. osvojio šampionsku titulu. Igrao je i za Šibenku od 1979. do 1981, Partizan 1981/82. i italijansku Kazertu gde je završio karijeru sa prosekom od 17,2 poena po meču u nacionalnom šampionatu 1982/83.
Jedan je od retkih igrača koji ima zlatne medalje sa olimpijskih igara, svetskog i kontinentalnih takmičenja. Evropskim zlatom se i okitio tri puta: 1973. u Barseloni, 1975. u Beogradu i 1977. u Liježu. Svetsko prvenstvo je osvojio u Manili 1978. a olimpijsko zlato u Moskvi 1980.
Slavnić je debitovao za juniorsku reprezentaciju Jugoslavije 1967. u kvalifikacijama za EP juniora u Vigu. Nastupio je kasnije na tom Šampionatu na kome je Jugoslavija u finalu bila poražena od SSSR sa 82:73.
Zvanični debi u seniorskoj reprezentaciji je imao 1970. na nekim egzibicionim utakmicama, ali selektor Ranko Žeravica nije verovao u njega tako da ga nije vodio ni na Evropsko prvenstvo 1971, niti na Olimpijske igre 1972. u Minhenu.
Debi na velikim takmičenjima u nacionalnom dresu je imao na Evropskom prvenstvu 1973. u Barseloni, gde je Jugoslavija osvojila svoju prvu evropsku zlatnu medalju. Slavnić je odigrao turnir sa prosekom 8,1 poena po utakmici. Sličan prosek je zadržao sve vreme dok je igrao u nacionalnom timu, a to je bilo do Evropskog prvenstva 1983. u Nantu.
Prosek njegove reprezentativne karijere je 8,3 poena, a vrhunac je imao na Olimpijskim igrama 1976. u Montrealu sa 12,5 poena. Tamo je postigao jedan od najvažnijih pogodaka u svojoj karijeri, na utakmici protiv Italije koja je odlučivala drugog polufinalistu. Na poluvremenu Italijani su vodili 57:41, ali malo po malo Jugoslavija je smanjivala zaostatak. U poslednjem napadu loptu su imali “plavi”, a posle nekoliko dodavanja Slavnić je ostao sam na sedam metara od koša. Sa sirenom je pogodio koš Italijana i Jugoslavija se plasirala u polufinale, kasnije je igrala i u finalu.
Tokom punih deset godina Zoran Slavnić je bio startni plej jugoslovenskog nacionalnog tima. Ukupno je odigrao 179 utakmica (150 pobeda, 29 poraza) i postigao 1.465 poena.
Po završetku košarkaške karijere, nastavio je sa radom u košarci kao trener. Vodio je Šibenku, Partizan, Jugoplastiku, Malagu, Zvezdu, Dafni, Huventud, Iraklis, Bamberg, Atlas.
Vodio je Crvenu zvezdu u dva mandata. U prvom periodu od 1988. do 1991. imao je i uspona i padova. Najbolja sezona mu je bila 1989/90. kada je sa Zvezdom igrao i finale kupa Jugoslavije i finale plej-ofa ali je oba izgubio od Jugoplastike koja je u tom periodu harala i Jugoslavijom i Evropom. U sezoni 1990/91. sa Zvezdom se u plej autu borio za opstanak. Ostaće upamćeno i da je nagovorio legendu Partizana Dražena Dalipagića, da oproštajnu sezonu odigra u dresu Zvezde. Slavnić je kasnije vodio „crveno-bele” i u sezoni 1994/95.
Dana 29. maja 2007. jednoglasnom odlukom svih članova upravnog odbora KSS Zoran Slavnić je izabran za prvog selektora Srbije. Pred Evropsko prvenstvo u košarci 2007. suočio se sa brojnim otkazima reprezentativaca, tako da je pored Gurovića, Jarića i Miličića, na prvenstvo poveo čak devet debitanata, koji će kasnije postati nosioci igre u reprezentaciji. Srbija je poražena od kasnijeg šampiona – Rusije, branioca titule – Grčke (nakon produžetaka) i Izraela, tako da je takmičenje završila u prvoj fazi. Odlukom stručnog saveta i upravnog odbora, Slavnić je 26. septembra smenjen sa mesta selektora.
Zbog originalnog pristupa igri od Španaca je dobio naziv ekscentrični genije. Slavnićev moto je: „Sve je to samo igra“.
– 1991. FIBA ga je uvrstila među pedeset najboljih svetskih igrača svih vremena.
– 2007. postao je nosilac nacionalnog sportskog priznanja za poseban doprinos razvoju i afirmaciji sporta.
– 2013. postao je član FIBA kuće slavnih. Prilikom dodele priznanja naglašeno je da je osim igračkog dao i nemerljiv doprinos košarci i kao trener. Pod njegovim vođstvom stasali su kasnije najznačajniji plejmekeri: Dražen Petrović, Aleksandar Đorđević, Saša Obradović i NBA zvezde Toni Kukoč i Dino Rađa.
Izvor: FB Rojalistički klub