Vesna Malohodžić bila je srpska glumica. Rođena je 25. novembra 1948. u Sarajevu. Glumila je u Beogradskom dramskom pozorištu, Pozorištu na Terazijama i drugim pozorištima. Ostvarila je više od pedeset filmskih i televizijskih uloga.
Ime Vesne Malohodžić se vezuje za „zlatno doba” televizije, kada su u usponu bili serijski i filmski program. Glumila je u Beogradskom dramskom, Pozorištu na Terazijama i na drugim scenama.
Tokom duge i bogate karijere ostvarila je brojne i zapažene uloge u filmovima Jedanaesta zapovest, Prava ljubav, Život je masovna pojava, Sutjeska, Tren, Nije nego, Noć punog meseca. Gledaoci je pamte po televizijskim serijama Kuda idu divlje svinje, Vruć vetar, Izdanci iz opaljenog grma, Dimitrije Tucović, Više od igre, I to se zove sreća, Sedam sekretara SKOJ-a, Priče preko pune linije, Slom, Jugovići, Vuk Karadžić.
Za ulogu kneginje u seriji Vuk Karadžić osvojila je „Gran-pri Evrope” za najbolje glumačko ostvarenje 1988. godine, a dobitnica je i glavne nagrade za žensku ulogu u TV filmu Roman o kontrabasu na festivalu u Montreu. Poslednju ulogu odigrala je u TV drami Seoba Srba, 1994. godine.
Bila je udata za košarkaša Dragutina Čermaka. Preminula je samo tri meseca nakon svog supruga u Beogradu 4. februara 2022. godine.
Kada je pričala o svojim glumačkim počecima, istakla je kako njen otac nije bio za to da se bavi glumom, te je posle položenog prijemnog ispita na Medicinskom fakultetu, otišla na Akademiju dramskih umetnosti, gde je takođe prošla prijemni. Shvatila je da ne želi da bude lekar i otišla u umetnike.
Foto: Vikipedija
– Moj otac vazduhoplovac završio je Kraljevsku vojnu akademiju u Londonu i bio protiv toga da studiram glumu. Ali kada je video da je cela arena na nogama u Puli i da se deset minuta klanjaju Gidri Bojaniću i meni, prestao je da se opire… Još se sećam njegovih reči: „U ovom poslu je sve neizvesno. Ti ćeš stalno morati da čekaš, a znam kakva si. Ubiće te to čekanje”. To se na kraju i desilo – opisala je Vesna.
Poslednju ulogu odigrala je u TV drami „Teatar u Srba”, 1992. i od tada nije stala ispred kamere i prema njenim rečima nije dobila nijedan poziv iz sveta kinematografije.
– Godine 1994. sam se teško razbolela od opake bolesti i borila sam se sa tim skoro 10 godina. Da prevaziđem sve to bilo je jako teško, naporno, znate neizvesnost… Da li ću dočekati proleće? Tada shvatite da je život jako kratak. Jedina porodica u tom periodu bili su moja porodica i moj suprug. Njima je bilo teško, jer mene je trebalo podneti. U tim situacijama se razbijete kao kristalna čaša u hiljadu komada koja se više neće sastaviti. Sebi morate da govorite da možete dalje. Sve se dobro završilo.
– Samo ljudskost spasava čoveka, nikakve materijalne vrednosti. Kad se sve to sredilo, desila se tragedija sa mojim mlađim bratom, koji mi je bio velika podrška. On me je učio da ponovo hodam, govorio mi: „Hodaćeš ti opet Knez Mihailovom”. Onda je jednog dana nastradao u saobraćajnoj nesreći. To je trebalo preživeti sa mojom mamom, meni je bilo teško. To su momenti kada shvatite da je karijera nešto nebitno.
– Meni je uvek bila primarna porodica. Znate da sam se odrekla pozorišne karijere kada sam sa suprugom odlučila da odem u inostranstvo. Porodica je na prvom mestu, vaš prirodni akumulator, koji vas pokreće da stvarate – rekla je ona u emisiji Miri Adanji Polak.
Gledajući reprize serija u kojima je igrala, a i po reakcijama publike koja ju je do kraja zaustavljala na ulici i prepoznavala, bila je ponosna na svoj posao.
– Nama glumcima je publika odgovor na ono što smo uradili. I reči hvale, i kritike, to je ono jedino pravo i istinito. Ja sam sada stvarno srećna žena, jer svako u svojoj karijeri da ostavi neki trag. Mislim da je to dobar trag.
Izvor: FB Rojalistički klub
