Nadežda-Nada Tomić je bila srpska doktorantkinja medicine na univerzitetu u Ženevi. Rođena 2. decembra 1896. u Aleksincu, kao starije dete Jovana Tomića (1869–1932), srpskog istoričara i akademika, i Darinke Tomić (1872–1929). Imala je brata Miodraga-Mišu Tomića (1898–1983).
Kao dete se sa porodicom preselila u Beograd, gde je pohađala gimnaziju do 1914. godine, kada je, nakon završenog sedmog razreda, bila prinuđena da privremeno prekine školovanje usled objave rata. Napustila je Srbiju prešavši preko Albanije s ocem i bratom 1916. godine. Na Krfu je 28. oktobra iste godine sklopljena Konvencija o školovanju srpske omladine na francuskim univerzitetima i učiteljskim školama, koja srpskoj omladini omogućava studiranje u Francuskoj, Švajcarskoj ili Alžiru. Doneta je i Uredba o školovanju i vaspitanju srpske omladine u Francuskoj, koju je Ministarstvo prosvete odobrilo 7. oktobra 1917. godine. Srpski učenici gimnazija polagali su ispit zrelosti u jednoj od dveju značajnih srpskih gimnazija u Francuskoj, smeštenim u Nici i Bolijeu. Ovim odlukama je Nadi omogućeno da 1917. godine, nakon maturiranja u Nici, upiše Medicinski fakultet u Ženevi, kao jedna od tri studentkinje iz Srbije. Sa bratom, koji je je upisao Tehnički fakultet u Cirihu, često se posećivala.
Nadežda je bila među 547 srpskih studenata koji su primali stipendiju srpske vlade pod uslovom da će nakon studija raditi u službi svoje zemlje. Kako je bila marljiv student, otac joj je predložio da prekine primanje stipendije tokom doktorskih studija, čime bi se oslobodila obaveze vraćanja u Srbiju i mogla da upiše specijalističke studije u Parizu. Nada ga je poslušala i odrekla se stipendiranja 1921. godine, dobivši dalju novčanu podršku od oca. Sa entuzijazmom je pristupila spremanju svoje doktorske teze, ali je nije stigla da je završi usled iznenadne i prerane smrti.
Nadežda je bila veoma posvećena medicini, gajeći veliku znatiželju za nova naučna otkrića. Posebno su je interesovali mikrobiologija i laboratorijski eksperimenti. Sa koleginicama je stažirala u jednoj dečijoj bolnici, gde su se smenjivale se po noćnim dežurstvima. Nada je tokom slobodnih trenutaka svojih dežurstava šila i plela odeću, pa je deo svojih tvorevina, koji nije bila namenila sebi ili bratu, davala deci i njihovim majkama. U aprilu 1921. godine dobila je šarlah prilikom učešća na jednoj autopsiji na Institutu za patologiju, što je javila ocu putem pisma. Tokom narednih godinu dana nastavljali su se njeni zdravstveni problemi, kao posledica medicinske prakse i kontakta sa pacijentima. Iz tih razloga, doktor joj je na proleće 1922. godine preporučio boravak u prirodi u okolini Šampea.
Pored medicinskih nauka, Nada je gajila strast i prema učenju stranih jezika. Pored francuskog, koji je tečno govorila, tokom boravka u Ženevi naučila je engleski jezik, a do izvesnog nivoa je savladala i španski i italijanski.
Svoje poznavanje francuskog jezika, koje joj je bilo uslov za nastavak školovanja, iskoristila je da u slobodno vreme prevede srpsku narodnu poeziju, pretežno iz Kosovskog ciklusa, kako bi svoje prevode čitala koleginicama tokom stažiranja i time ih informisala o kulturi i istoriji svog naroda.
Učenje engleskog jezika, sa kojim je počela samostalno, dok je bila u Srbiji, nastavila je na privatnim časovima i na kursu koji se davao na jednom ženevskom koležu. Na kraju tečaja učestvovala je u nagradnom konkursu, gde je osvojila Šekspirov roman u originalu. Nakon toga, počela je da sakuplja Šekspirova dela na engleskom, koja je čitala u slobodnim trenucima tokom stažiranja.
Za španski jezik se zainteresovala ne bi li prevela jedan tekst o encefalitisu, što je bio naučni rad jednog profesora iz Madrida. Kako nije bilo prevoda tog naučnog teksta sa španskog, Nadežda je rešila da sama nauči jezik pomoću špansko-francuskog rečnika i gramatike, kako bi prevela tekst. Samostalno prevođenje bilo je uspešno.
Učenje italijanskog jezika, što je počela uz pomoć drugarice iz Italije, išlo joj je lako zbog sličnosti sa francuskim jezikom.
Nadežda je tokom svojih studija provodila slobodno vreme šetajući se sa kolegama po prirodi, čitajući knjige i posećujući simfonijske koncerte. Negovala je svoje veštine crtanja i slikanja, a usavršavala je i umeće sviranja klavira.
Dana 10. juna 1922. Nada je svom bratu poslala razglednicu sa slikom jezera Šampe i okolnih hotela, jer je u jednom od njih u to vreme odsedala. U tekstu na poleđini javila mu je kako bi trebalo da naredne nedelje pređe u drugi hotel na preporuku lekara, ne bi li bila bliže prirodi. Narednog dana je Miodrag Tomić dobio sestrino pismo uz vest da se utopila na jezeru Šampe. Prema izjavama očevidaca, Nadežda je 10. juna oko pet sati po podne krenula u plovidbu čamcem po jezeru i povela sa sobom dvoje dece iz okoline, među kojima je bio šestogodišnji dečak po imenu Klod. Pod nepoznatim okolnostima, Klod je upao u vodu veslajući, pa je Nada skočila za njim nameri da mu pomogne. Usled poteškoća izazvanih vetrom, incident je imao tragičan ishod. Nadino telo izvađeno je iz jezera dva sata nakon utapanja, a dečakovo je pronađeno sutradan ujutru.
Miodrag je saopštio tragičnu vest roditeljima i pobrinuo se za prenošenje Nadinog tela iz Šampea. Protojerej Orlov održao je Nadi opelo u ruskoj crkvi u Ženevi, zatim je Nada privremeno sahranjena u grobnici Ruske pravoslavne crkve.
Na zahtev Ministarstva vlade Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Nadino telo je preneto u Srbiju 1927. godine. Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu, u drugom redu parcele 20, u grobnici broj 19, gde je kasnije napravljena zajednička grobnica porodica Tomić i Tomanić. Na zahtev Nadinog oca, nadgrobni spomenik joj je napravio hrvatski vajar Rudolf Valdec. Spomenik predstavlja Isusa Hrista kako Nadeždu izvlači iz vode, dok ona u naručju drži dečaka kojeg je pokušala da spasi. Iznad Nadeždinog nadimka i godina rođenja i smrti stoji epitaf „U smrt za drugoga”.
Izvor: FB Rojalistički klub
