Ne preterujem ako kažem da sam tu razdaljinu –otprilike kao između Tuzle i Doboja – prešao brže nego ikada. Žurio sam po nešto što odavno više nisam očekivao, čemu sam prestao da se nadam i u šta sam prestao da verujem, a što je odjednom – tu.
Navršilo se skoro deset godina od trenutka kada mi je rekla: „Za svoj 50-ti rođendan želim da objavim svoj prvi roman”. Kao dete kome obećaju prelepu igračku obradovao sam se i u sebi izbrojao koliko ću još dugo morati da čekam. Život je ipak imao poslednju reč – udesio je da to bude sa sedam godina zakašnjenja. Ali da ipak – bude.
Na talasima te nenadane, zakasnele sreće i tog uzbuđenja – stigoh. U rukama sam držao „Doba nevinosti”. Mirisala je još sveža štamparska boja. Imao sam utisak da se, kao vruć hleb, puši u mojim rukama.
Njeni junaci sedeli su preko puta mene.
Pita. Kafa. Rakija.
I iskren razgovor….koji sam ovoga puta nevešto pokušavao da skratim želeći da što pre odem i uronim među korice knjige.
Konačno sam.
Praznik.
Otvaram knjigu kao retku relikviju.
Tonem između redova.
Osećam memlu sa zidova u predgrađu Sarajeva, čini mi se da su mi noge bose u blatnjavom putu kraj mutnog potoka.
Iz papira mirišu natopljene bašte od neumornih kiša, viri visoka kula zvana Gradina. Brojim korake spuštajući se do Donje džamije.
Penjem se na Brdo Bešlagića i ponovo spuštam u dobojsku Čaršiju.
Počinje odjednom da pada sneg.
Neumorno.
Čujem kako stara zerdelija pucketa od njegove težine.
Upoznajem mutvak.
I limun – apartman.
Neko je pljunuo Amiru – ja brišem lice.
Slušam žene kojima je Bog dao da budu majke, ali im nije dao – dušu.
Preda mnom se, kao na filmu, smenjuju Ana, Amira, Ismet i Gordana, gazda Nino, Ramiza, Dženana, tetka Ahmeta, Emir, Mirza, nana Šaha i brat Demir, mama Bosa, Marko, Mile i ja pokušavam da im dodirnem ruke.
Prepoznajem neke od junaka i to me plaši.
Rastužuje.
Čini besnim.
Bole me nepravde. Tuku me, kao bičem, neke reči.
Koliko snage treba za ovakav obračun – pomišljam.
Jednom mi je kroz suze rekla – mene je lako raniti.
Sad znam i – zašto .
Osećam koliko je hladno bratovo lice – poslednji put. I koliko je težak kamen u grudima.
Podižem glavu da na momenat ne gledam više te slike i udahnem vazduh.
Sa mog obraza skotrljala se suza pravo na slovo R.
Kao RAT.
Kako ružna reč!
Paleći cigaretu padaju mi na pamet Amirine reči: „Od pića se čovek hoće otrezniti,ali od zla da li će?”
I starog deda Hasana kad kaže: „Šuti stara, ne troši riječi uzalud. Doći će vrijeme kad će džamije i crkve biti pune, da za nas prave vjernike neće biti mjesta”.
Je li došlo sad TO vreme – neko u meni pita.
Nema predaje, opominjem sebe i ponovo uranjam u knjigu kao u hladnu vodu. U vreme kada smo čitali novine, gledali večernji dnevnik i kada u kućama nismo imali telefon. Kada su se žene izvinjavale muževima kad nesvesno kažu – istinu. Kada su nam očevi pili, kartali se i život ostavljali u kafanama a majke se za decu i kuću borile.
Amiri i Damiru je opet hladno. Greju malo ulja sa mlevenom crvenom paprikom i umaču stari hleb. To kriju i od majke koja i posle svega ima samo blage reči: „Ne uzimajte, djeco, grijeha na sebe, on je vaš otac i vaše je da ga poštujete. Vi ćete njemu biti dobra djeca onako kako bi željeli da vaša djeca budu prema vama. Svako nosi svoje grijehe,to zapamtite!”
Naviknuti da više vole mrak.
Da čuvaju svoj mir.
Ali i tuđ.
Svega je u „Dobu nevinosti” -zemlje koje više nema, životnih istina i mudrosti, zgaženog ponosa, prkosa, ogromne tuge, ljudi bez duše i crkvi bez Boga.
Ljubavi i snage – najviše.
One – kada ti se sva vrata zatvore.
Nisveta je drugo ime za ljubav…
I kod nje – NEMA PREDAJE!
Za portal Rasejanje.info Aleksandar Saša Jovanović
