Iz nekog razloga – ne ostasmo na počinku.
Ispod točkova mog auta nestajali su kilometri. Ponoć je već odavno prošla i moji saputnici su, jedan po jedan, dremali oboreni mrakom i umorom.
Ruke su mi na volanu. Obilazim grdosije na točkovima.
Mene obilaze brži i odmorniji.
Razmišljam o proteklim satima.
Pokušavam da nađem objašnjenje za nešto što je već postalo pravilo – svaki moj odlazak na druženje sa našim ljudima – piscima iz ove malene alpske zemlje otkrije mi novi dragulj. Je li do vazduha koji dišu? Alpskog mleka? Švajcarske čokolade ili švajcarskog franka?
Šta god da je – ja se opet vraćam bogatiji za jednog prijatelja, još jednu uspomenu,jedan susret, jednu priču.
A ona počinje ovako….
Navigacioni uređaj jedva je pronašao tu kuću.
Kao da je nešto jako vredno skrivala od nas. Vrteli smo se u krug. Bila je kasna jesen, već je lagano padao mrak i na ulicama tog sela kome sam zaboravio ime nije bilo nikoga. Pokušavao sam da telefonom pozovem nekog od naših domaćina i pitam gde su se to sakrili-bezuspešno – nije bilo telefonskog signala.
U trenutku kada sam se pitao – živi li ovde uopšte neko – ugledah ljudsku priliku.
Spas – pomislih.
Zaustavio sam auto i ljubazno pitao da li nam može pomoći navodeći adresu koju tražimo.
Žena od nekih šezdesetak godina ošacovala me onako bradatog (imao sam utisak da stiska ruke u džepovima kaputa), zatim nepoverljivim pogledom prešla preko mojih saputnika i tek pogledavši automobilske tablice izgovorila nekoliko rečenica.
Ovde ću malo stati….
U Nemačkoj postoje razni dijalekti. Koliko je god moje znanje jezika bilo na zavidnom nivou, u nekim njenim delovima (pogotovo južnim i istočnim) uz sav moj napor često nisam uspevao ništa da razumem od onoga što mi kažu. Ili – jako malo.
Nemački jezik kojim se priča u Švajcarskoj bio je za mene, i pored toga što mi je zvučao jako simpatično, vrhunac nerazumljivosti. A i on se razlikovao u zavisnosti od toga da li ga govori stanovnik grada ili brđanin.
Zahvalio sam se uz osmeh, zatvorio prozor i nastavio da vozim ulazeći u prvu ulicu na koju sam naišao, znajući još manje nego nekoliko trenutaka ranije.
Sa zadnjeg sedišta čuo sam: „Saša jesi ti nju razumeo bilo šta ? Ja – ni slova!”
Prasnuli smo u smeh.
Potpuno zarazan smeh koji je obuzimao jednog po jednog.
Razlivala se šminka na licu, maglile naočare.
Odjednom su se ispred nas ukazala poznata lica. Podigao sam pogled i na kući ugledao ime ulice i broj koji tražimo.
„Znači – bakica ti ipak lepo objasnila!” opet se čulo sa sedišta iza mene.
I opet – smeh.
Zgrada je pomalo ličila na seoske domove kulture kakvih je po Srbiji u skoro svakom selu. Parkirao sam u dvorištu pored traktorskih plugova .
Vazduh je bio pun davno zaboravljenih mirisa.
Čuo se planinski potok. Mirisala je trava i stajsko đubrivo.
U sali uobičajen dekor – srpska i švajcarska zastava.
Bina.
Harmonika.
Pivo.
Folklor koji, kao i toliko puta do sada, ne obećava.
I – vara.
……….
Volim da čujem kad neko dobro govori poeziju.
Tuđu .
Svoju.
Svejedno….
I uvek mi je žao kada se lošim čitanjem upropasti dobra pesma.
Govoriti poeziju napamet za mene je uvek bio hod po tankom ledu. Osim ako nisi Matija.
Ršum.
Ili Dobrica.
Retki ne potonu u svojoj želji da očaraju. I zato sam se takvima uvek divio.
Poznata lica se smenjuju za govornicom – zastupljeni u najnovijem almanahu.
Čujem ime koje mi nije poznato od ranije. Prolazi između stolova sa gostima, penje na malenu binu, sklanja mikrofon i govori svoju pesmu
DUG
„Kad shvatiš sine ove moje rime
majčin neće biti uzaludan trud.
Doživećeš mnoge oseke i plime
a molitva moja nek ti bude dug.
Ponesi naramak, ovaj ,što ti šaljem,
dobih ga nasleđem – stari su mi dali.
Nesebično sad ga i ja tebi dajem
sve je sačuvano – tu ništa ne fali.
Unutra su i Ljubav i Vera i Nada
obraz i poštenje svih tvojih predaka.
Da ničega nema bez truda i rada
bez znoja sa čela i umornih šaka.
Sadi, sine, šume i voćnjake
i čuvaj naramak da majka ne brine.
Učićeš i ti svoju decu – đake
da na krivo drvo ne urežu ime”
Zadržao sam suzu na samom izlasku iz oka. Pomislio na svoju decu… Gde su sada?
Hoću li umeti ikada da im kažem nešto ovako lepo, plemenito, čisto? Jesam li trebao to već odavno da uradim? Još su mali …
Jesu li ?
„Ja sam Saša, zdravo, voleo bih da imam tvoju pesmu koju si govorila malopre” – iskoristio sam trenutak u pauzi programa i prišao joj.
Pružila mi je ruku i muški stisla .
„Znam ko si. Radmila. Drago mi je ako ti se moja pesma svidela”.
„I te kako! Nisam te viđao ranije… ”
„Prvi put sam na ovakvim skupovima”- reče.
„Jako sigurno i prilično samouvereno za prvi put – svaka čast! ”
Nije se zbunila.
„Odgajana sam kao muško. Otac je iz mog rečnika izbacio reč- strahopoštovanje- možda zbog toga” nasmejala se zagonetno.
Dovoljno da drugi deo večeri provedem sam sa knjigom ove sasvim neobično obične žene –
„U prolazu ka neprolaznom”.
Svaki joj stih – hiljadu strana….Poezija koja se govori, peva i pije…Ređaju se biseri….
„I dok jesen zlati moje rodno selo
I vetar se igra sa granama žutim
Hoću da opustim i dušu i telo
Slušajući sebe kako mirno ćutim….. ”
Deda Rale bi bio ponosan na nju – siguran sam…U selu Poljaci blizu Kruševca, u kući Krstića, koju su sačuvale žene i čije imanje nije nikad deljeno, deda sa oficirskim manirima je decu prvo učio „Oče naš” pa tek onda slova.
Život joj je roman koji u početku nije ništa dobro obećavao. Kad joj je otac 1962. došao iz vojske, iz Hrvatskih Karlovaca, prodao je ovce i kupio traktor .
Ona i njene sestre vaspitavane su i odgajane kao sinovi. Sa sedam godina naučila je tehnologiju pravljenja ćumura, a sa deset sela za traktorski volan. Sa ocem, egocentrikom koji se plašio samoće radila generalku na tom istom traktoru.
Sa ocem, koji je gajio ruže, učila da pleše.
I jedna crvena „dreš-mašina” pomogla joj je da odraste -pre vremena. Krvarili su joj tabani i brideli dlanovi jer oštre je stene uvek bosa gazila. Kaže da ko nije gledao oblake kao dete – nije imao detinjstvo!
Otac joj je oduzeo školu, ali knjigu – nije mogao.
Volela je „Pokondirenu tikvu”, ”Vašar u Topoli”, Đorđa Marjanovića, Radeta Šerbedžiju i Arsena.
Učena po zakonima duše, žrtvovala je sebe zarad domaćinstva – trebalo je pomiriti dva jaka muškarca u kući. I pored svega, kaže da je bio ponos – biti njegova ćerka.
Život je shvatila kao iskušenja koja joj Bog postavlja.
Taj isti Bog je častio poslavši joj jednog mangupa sa kaldrme.
I svaku joj je suzu pozlatio. Kada je polazila u daleki svet ništa sa sobom ponela nije. Beskraj je pozdravio njen dolazak jednim velikim – dobrodošla.
Kaže da se danas odaziva na tri prezimena, da bez glasa priča s pesnikom u sebi i da je pesma zatekne „na pola pite”. Voli septembar i kad pada kiša. U pauzi od pola sata sluša uličnog svirača. Ima svoja tri velegrada i tri široke ulice……..
„Jesmo blizu Frankfurta? ”- prenuo me iz razmišljanja glas sa zadnjeg sedišta.
„Jesmo – odgovorih i dodah – znaš, postoje ljudi koji su pesma. Jedna od njih je i moj prijatelj, pesnik, Radmila Miljković”.
Radmila Miljković – „Slušajući sebe kako mirno ćutim”
Jesen je ovila
moje rodno selo
a vetar se igra
s lišćarima žutim,
oko mene sve je
tako uzavrelo
a ja mirno sedim
i dostojno ćutim.
Jedno iza drugog
sećanja me prate,
okolo jesenje
mirišu mi ruže,
na sve strane vidim
ruke moga tate,
kud god se pogledi
sa očiju pruže.
Dvorišni gobleni,
divne panorame
i cvetni vrtovi
pogled mi odvuku,
to je sjaj sa lica
moje drage mame
s tragovima vrednih
i umornih ruku.
Pustite me,
hoću
da oćutim malo.
Puno smo radili,
poštovanje stekli,
možda je u nama
još nešto ostalo
što smo nekad hteli
ali nismo rekli.
Iz srca vam hvala
roditelji moji,
ljubim
vaše ruke,
neka vas
zdravlje prati,
pa,
ako nam neki izostanak stoji,
svojim ću ga perom
ljudski opravdati.
I dok jesen zlati
moje rodno selo
i vetar se igra
sa granama žutim,
hoću da opustim
i dušu i telo,
slušajući sebe
kako mirno ćutim.
Naslovna fotografija: ahriva R. Miljković
Za portal Rasejanje.info Aleksandar Saša Jovanović
