Učenici Dopunske škole na srpskom jeziku u Baden-Badenu i Hajlbronu proveli su poslednji nastavni dan ove školske godine na jedan poseban i nezaboravan način – u prirodi, kreativno, edukativno i srcem.
Aktivnost je osmišljena kao svojevrsna radionica povezana sa srpskom narodnom tradicijom, čiji su važan deo nekada činile vredne ruke naših majki i baka. U njihovim domovima, domaća radinost poput heklanja, tkanja, veza, ali i pravljenja deka i jastuka od raznobojnih krpica nije bila samo potreba, već i izraz ljubavi, brige i umeća. Takve deke i jastuci su često bile punjene ostacima tkanina i odevnih predmeta, čuvajući tako u sebi priče mnogih generacija.
„Na početku aktivnosti učenicima su predstavljeni neki od čestih motiva korišćenih za ukrašavanje tkanina u domaćoj radinosti našeg naroda i njihova simbolika. (jednostavni geometrijski oblici za koje se verovalo da donose sreću i čuvaju od svakog zla, kretanje Sunca i Meseca i drugi simboli iz prirode poput bilja, ptica i sličnog, naš grb sa četiri ocila…)”, istakla je učiteljica Marija Stošić.
Foto: M. Stošić
Inspirisani tim duhom, učenici su, uz podršku svoje učiteljice, pravili svoju odeljensku „deku uspomena”. „Svako dete dobilo je svoj kvadrat tkanine koji je oslikavalo, vezlo ili ukrašavalo po želji, unoseći u njega simbole prijateljstva, lepih sećanja, dečjih snova i poruka. Na kraju su svi delići sašiveni u jednu zajedničku deku – simbol njihovog druženja, zajedništva i ljubavi”, dodala je učiteljica Marija Stošić.
Ova radionica je imala i dublji značaj: pored negovanja kulturnog nasleđa i narodne tradicije, ona je decu povezala u osećanju pripadnosti i topline. “Naročito važnu ulogu imala je kao prostor za emocionalno osnaživanje učenika koji su se u poslednje vreme susreli sa teškim životnim okolnostima. Kroz igru, stvaralaštvo i osmeh, deca su bila u mogućnosti da izraze sebe, ali i da budu podrška jedni drugima”, pojasnila je učiteljica Marija.
U okviru časa pročitana je i priča o jednoj magičnoj deki koja je pamtila sve svoje vlasnike i svaku emociju ušivenu u nju. Ta priča postala je polazište za završnu poruku dana: „Zato, draga deco, kad pravite svoju odeljensku deku – ne šijete samo krpe. Vi vezete uspomene, prijateljstvo i ljubav. A možda i neka vaša deka jednog dana postane magična. Samo treba da je napravite srcem”
U aktivnosti su učestvovali i roditelji učenika, koji su pomogli da se pojedinačni radovi učenika objedine u jednu celinu, dajući joj tako završnu formu odeljenjske deke koja će biti izložena u njihovom zajedničkom prostoru, do nekog narednog druženja u prirodi.
Rad Dopunske škole na srpskom jeziku odvija se pod pokroviteljstvom Ministarstva prosvete Republike Srbije i Generalnog konzulata Republike Srbije u Štutgartu. „Sve aktivnosti su podržane od strane generalnog konzulka Dragana Dimitrijevića, koji pridaje poseban značaj očuvanju nacionalnog identiteta, kao i negovanju jezika, kulture i tradicije kod dece srpskog porekla u dijaspori. Zahvaljujemo i koordinatorki obrazovno-vaspitnog rada u inostranstvu, Tatjani Hot, na kontinuiranoj podršci i praćenju rada nastavnika i učenika Dopunske nastave”, dodala je za kraj učiteljica Marija Stočić.
Izvor: Rasejanje.info
Prenosimo i divnu Priču o bakinoj magičnoj deki
Nekada davno, u jednom selu gde su se jutra budila sa mirisom sveže trave i zvukom petlova, živela je jedna baka Ruža. Imala je 78 godina, 5 unučića i jednu vrlo čudnu naviku – nikada nije bacala staru odeću.
Čarape bez svoga para? – Od njih se pravi džep za tajne.
Pantalone koje smo prerasli pa nam postale kratke? – Odlične su za sunčane zrake.
Rukav od košulje? – To je deo zagrljaja, naravno!
Sve je ona to pažljivo prala, peglala, seckala i ubacivala u svoju veliku, magičnu deku. Nije to bila obična deka – to je bila mapa života jedne porodice. Tu je bio očev džep iz vojske, mamina čipka sa venčanice, komadić dečje pelene (šta ćeš, i to je život), i čak dugme sa dečje igračke koja je nestala ispod ormara 1998. i nikad više nije viđena.
Ali, šta je bilo najčudnije?
Kad god bi neko bio tužan, ili sam, ili preplašen – baka bi ga pokrila tom dekom. I magija bi se desila:
– Dete bi se nasmejalo.
– Braća bi se zagrlila.
– I psi bi prestali da laju na mačke.
Jednog dana, baka je rekla:
„Ja možda neću uvek biti tu da vas pokrijem, ali moja deka hoće. Pa kad je vidite – setite se svih zagrljaja koje sam u nju ušila”.
