Rođen u Skoplju.
Posle studija na pozorišnoj i filmskoj akademiji u Novom Sadu postaje član Pralipe Teatra i KPGT-a. Početak rata na Balkanu zatiče ga na gostovanju sa pozorišnim ansamblom u Nemačkoj. Već duže vreme živi u Kelnu.
Ali – sve to sam tek kasnije saznao.
Tog 13. maja 2006.-te ja sam samo primetio da nešto sjaji u prostoriji u koju sam ušao. Žene su se, privučene nekom neobjašnjivom, nevidljivom silom tiskale oko njega. Estrogen u prostoriji mogao se osetiti, namirisati, pipnuti prstima, staviti u džep. Neponovljiv, jedinstven trenutak. Koji je trajao… i trajao…
Bio je za pola metra viši od svih njih. On im je uzvraćao osmesima koji su otkrivali prelepe bele zube. Muškarci su pokušavali da ga ignorišu – to je ono kad se gomila mužjaka zatekne na malom prostoru, a tuđi miris pobedi i privuče ženku. Iz svakog kutka prostorije – morao si da ga vidiš.
Ja sam bio opčinjen njegovom kao ugalj crnom, gustom, dugom kosom vezanom u rep. Mislim da sam tada prvi put poželeo da imam brkove. Nažalost, svi moji pokušaji (do dana današnjeg) da imam brkove kao on, žalosno su završavali.
Osetio je da sala šapuće.
Ne izgovaraju njegovo ime – mnogi ga još i ne znaju. Čuje – koža. Čuje – Cigan. Program počinje i on strpljivo čeka svojih nekoliko minuta. Izlazi. Čuju se samo njegove savršeno crne, do sjaja izglancane cipele. Vidi se samo njegovo crno odelo, crna majica, crni kaiš. Osim mirisa njegove kose – drugih mirisa nije bilo.
Podiže mikrofon na visinu džinova i glasom koji razoružava, svlači, hipnotiše govori:
DA BUDEŠ ILI NE BUDEŠ – Cigan SI
„Da si prvi
da si i poslednji
da oreš
i kanale da kopaš
i ruke da ljubiš
i vino da točiš
i okolo naokolo da trčiš
u kolo nikad ne možeš
i opet na kraju
Cigan si.
Da si prvi
da si i poslednji
da guraš
i nosač da budeš
i da sviraš
i da lepo pevaš
i u srce da diraš
i okolo naokolo da trčiš
u kolo nikad ne možeš
i opet na kraju
Cigan si.
Da si prvi
da si i poslednji
i snegove da rastopiš
i parkove da ozeleniš
i vodu da nosiš
i kao ptica da igraš
i okolo naokolo da trčiš
u kolo nikad ne možeš
i opet na kraju
da budeš
ili da ne budeš
Cigan si.“
Mislim da nikada posle toga nisam ni na jednoj pesničkoj svetkovini čuo takav aplauz. A bilo me je na svetkovinama i svetkovinama.
Moj prijatelj, pesnik, glumac, režiser, novinar – Neđo Osman
KOSOVO NIKAD
Rodi me majko
drugi put
sa silom nebeskom
oči da sklopim
i bol da progutam
dušmanu pesmu da zapevam
I opet
majka kosu raspustila
romska duša propevala
takav lelek
Kosovo nikad
čuo nije.
GOSPODIN PROSJAK
Pustite psa iz ruke
skinite cilindar sa glave
gospodinu prosjaku
Jedan cent u violinu bacite
dajte mu neka se napije
neka vam leo dan poželi
sa pesmom odsviraće vam
život svoj ciganski
Dan za jedan cent
gospodin prosjak moli
Nemojte otići
promeniće pesmu
koja ga vodi u ludilo
ostanite
ili možda
dajte mu još da pije
imaće želju za život
Za još jedan dan
i jedan cent
gospodin prosjak moli .
TIŠINA
Probudim se ujutro
muzika je glasna
zemlja je okrugla
rat je svuda
tišina
Cigani spavaju
Za portal Rasejanje.info Aleksandar Saša Jovanović
Naslovna fotografija: arhiva N. Osman
Neđo Osman
Neđo Osman glumac, pesnik i reditelj koji živi u Nemačkoj. Rođen je u Skoplju i svoju glumačku karijeru je započeo u Romskom pozorištu Pralipe u Skoplju. Nakon studija na Filmskoj i pozorišnoj akademiji u Novom Sadu, između ostalog kod Radeta Šerbedžije, radio je kao pozorišni glumac u Narodnom pozorištu KPGT u Subotici i nastupao na sceni Srpskih narodnih pozorišta u Novom Sadu i JDP Beograd.
Godine 1991. došao je u Nemačku kao član ansambla pozorišta Pralipe u pozorištu Milhajm an der Rur, gde od tada živi i radi. Od 1995. godine je umetnički direktor Pozorišta TKO/Horeodrama – Evropsko romano pozorište u Kelnu, zajedno sa svojom partnerkom Nadom Kokotović. Takođe radi kao socijalni radnik, pesnik, novinar i pozorišni edukator u raznim romskim projektima u Kelnu i Frankfurtu na Majni.
Od 2000. do 2003. godine, režirao je i vodio programe na romskom jeziku za Radio Multikulti u Berlinu, a od 2002. do 2014. godine, vodio je programe i za Dojče Vele u Bonu. Neđo Osman je romski prevodilac i pesnik, a svoju strast prema pisanju otkrio je u ranom detinjstvu. Njegova inspiracija dolazi sa ulica, iz naselja u kojima žive Romi, njegovih iskustava sa neromima i ljubavi kao izvora lepote. Njegove pesme su objavljene u Srbiji, Turskoj, Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Holandiji i Nemačkoj.
Nagrade Dobio je Zlatni lovorov venac na Međunarodnom pozorišnom festivalu MESS Sarajevo 1991. godine i Festivalu vojvođanskog pozorišta 1997. godine za ulogu Leonarda i za glavnu ulogu Sebastijana u predstavi „Anita Berber”. Godine 2003. u Berlinu je prvi put dodeljena nagrada Jul Briner, kojom je odata počast Neđi Osmanu za režiju predstave „Medeja” i za njegovu izvedbu romskog glumca. Godine 2017. u Zagrebu je dobio nagradu za životno delo „Šaip Jusuf”. Nagrada se dodeljuje za doprinose razvoju romske zajednice u oblasti obrazovanja, kao i za sticanje znanja i zaštitu romskog jezika kao istorijskog i kulturnog blaga, kao i raznolikosti svetske nematerijalne kulturne baštine.
Izvor: Rasejanje.info
