U nedelju, 03. avgusta 2025. godine, u hramu Svetog Velikomučenika Dimitrija u Šiklošu, u Mađarskoj, liturgiju su služili protonamesnik Jovan Bibić, jerej Milan Erić i protođakon Andraš Štrijk. Po bogoluženju usledio je tradicionalni odlazak na Đuntir, nedaleko od grada, do mesta gde je bio sahranjen Sveti knez srpski Stefan Štiljanović. Na tom mestu je prerezan slavski kolač u spomen na Sv. Stefana Štiljanovića.
Proslavi Svetog Stefana Štiljanovića prisustvovali su gradonačelnik Šikloša Gabor Rigl, zamenik gradonačelnika Atila Hirdi i šef Kabineta gradonačelnika Tamaš Mojzeš. Ovogodišnja kuma bila je Dobrila Sarkanjac.
Kult Svetog Kneza Stefana Štiljanovića je naročito prisutan u Šiklošu, u Baranji gde je svetitelj bio prvobitno sahranjen – na Đuntiru pored grada.
Nakon propasti Srpskog carstva i despotovine u Smederevu, 1459. godine, Srbi u Srbiji su potpali pod tursko ropstvo, a Srbi preko Save i Dunava pod austrijsku i ugarsku vlast. Nakon despota Đurđa Brankovića – potonjeg monaha Maksima (sina poslednjeg despota slobodne srpske despotovine – Svetog Stefana Slepog i Svete majke Angeline, poslednje despotice srpske) i Maksimovog brata Jovana, srpsko despotsko dostojanstvo u Sremu i Slavoniji i delu Baranje preuzima Stefan Štiljanović, na poziv svoje rođake, despotice Jelene. Bio je rodom iz Paštrovića, poslednji paštrovski knez, odgojen u porodici utemeljenoj na hrišćanskim vrednostima, obrazovan u Hristovoj nauci i obučen u vojničkim veštinama.
Foto: P. Mandić
Narodna tradicija prikazuje kneza Stefana kao jednog od naših najuzornijih vladara, poznatog po plemenitim delima, izrazitoj pravdoljubivosti, hrišćanskim vrlinama i junačkoj borbi protiv Turaka. Dobro je poznavao Sveto Pismo i Hristovu nauku uopšte, kao i vojničke veštine i tradiciju svog naroda.
Otišavši iz svog rodnog kraja u Srem, dobio je na upravu mesto Morović, koje je tada postalo njegovo sedište. Istakavši se u borbama protiv Turaka i održavajući dobar stav prema Ugarskoj, dobio je još oblasti na upravu. No, budući da su se turski napadi pojačavali, zauzevši Budim i opkolivši Beč, pravedni Stefan zamoli ugarskog kralja za neko zaštićenije i mirnije mesto, iz koga će moći upravljati. Bio je na kraju prinuđen da se povlači pred turskom najezdom. Doba njegove vladavine bilo je veoma teško, ispunjeno žestokim turskim zulumom i austro-turskim pritiscima, tokom kojih je Stefan mudro vodio svoj narod i hrabro se borio protiv Turaka. “Plivamo usred neprijatelja kao jabuka posred vode”, govorio je. Kada su, nakon svih ratnih pustošenja, Turci zaplenili svu stoku Srbima i odveli radno sposoban narod, u našem narodu je zavladala teška glad. Tada je Stefan Štiljanović otvorio sve svoje žitnice, podelio žito narodu i tako ga prehranio. Čitavog života je pomagao Srpsku crkvu i narod, koji ga je zato veoma voleo i poštovao, smatrajući ga za živog svetitelja.
Ne zna se tačna godina njegovog upokojenja, veruje se da je to bilo oko 1543. godine. Supruga Jelena i njegov verni narod sahranili su ga na brdu Đuntir kod Šikloša. Jedne noći, Turci na mestu Stefanovog pogrebenja ugledaše nebesku svetlost, pa pojuriše na to mesto, misleći da je tu zakopano blago. Pronađoše njegove mošti netruleže kako blistaju, a iz njih se širio divan miris (blagouhanije). Oni odnesoše mošti svom starešini Amiru (ili Amurat-begu), poreklom hrišćaninu, janičaru. Na molbu mnogih monaha, Amir im preda mošti kneza Stefana, pa ih prenesoše u manastir Šišatovac na Fruškoj Gori.
Na ovu vest, supruga Jelena vrati se u zemlju, pokloni se svetim moštima i zamonaši se kao Jelisaveta. Nakon tri godine, i ona predade svoju dušu Gospodu, a njene mošti pohranjene su, takođe, u manastiru Šišatovac. Mnoštvo vernih dolazilo je na poklonjenje Svetom Stefanu, a Patrijarh srpski Pajsije sastavio je njegovo žitije. U Paštrovićima, u Crnogorskom primorju, podignuta mu je crkva i osvećena 1875. godine.
Tokom Drugog svetskog rata, 1942. godine, ustaški agresori su skrnavili mošti svetitelja po fruškogorskim manastirima. Kada je za to saznao dr Radoslav Grujić, istoričar, teolog i upravnik Muzeja SPC, odmah se za pomoć obratio baronu Rajsvicu, sklopivši ruke i sa suzama u očima ga moleći da se Svete mošti spasu od ustaškog terora. Baron je pokazao razumevanje za svetinje i izašao u susret uglednom profesoru Grujiću. Lično je sa njim krenuo nemačkim štapskim automobilom u Srem da spase svete mošti. Iz manastira Jazak su uzeli mošti Svetog cara Uroša, iz Šišatovca Svetog kneza Stefana Štiljanovića, iz Ravanice (fruškogorske, kod Vrdnika) mošti Svetog kneza Lazara. Mošti su prebačene za Beograd, gde ih je dočekao brojni narod. Prenošene su u litiji i prenete u Sabornu crkvu u Beogradu, 14. aprila 1942. godine.
Nakon prenosa moštiju Svetog kneza Lazara u Ravanicu, 1989. godine, u Sabornoj crkvi je, u desnom kivotu, ostao deo ovih moštiju, a u levom kivotu počivaju mošti Svetog kneza Stefana Štiljanovića, zaštitnika gladnih i sirotih, kojima svoju molitvenu pomoć upućuje naročito tokom ratova, teških vremena, napada neprijatelja i ličnih iskušenja. Spomen na ovog velikog svetitelja proslavlja se 17. oktobra dok se pomen na Đuntiru tradicionalno vrši prve nedelje u avgustu.
Izvor: Eparhija budimska/Rasejanje.info
