Dana 28. jula 1918. godine brod Polinezija krenuo je iz luke u Bizerti da preveze pitomce podoficirske škole na front. Na brodu među golobradim podoficirima bila je i heroina Prvog svetskog rata – Milunka Savić. Brod Polinezija našao se pod rukovodstvom komandanta transporta, aktivnog pešadijskog potporučnika Siniše R. Tajsića, rodom iz Kragujevca. Konvoja koji je krenuo iz Bizerte činilo je desetak teretnih brodova, koji su prevozili ratni materijal za Solun. Pratilo ih je i nekoliko razarača koji su trebali da budu zaštita od neprijateljskih podmornica. Putovanje je proteklo mirno tokom prve noći uz propisane mere predostrožnosti. Prvo jutro, kako svedoče sami pitomci do 11.00 ujutru prošlo je bez smetnji.
Malo posle toga usledio je strahoviti udar i sama Milunka Savić svedoči da je strahovala da će život okončati u dubinama Sredozemnog mora. Kasnije je govorila da je „smrt nije htela” i da je ovo strašno iskustvo preživela, bez da je ikada saznala koliko je pitomaca izgubilo život.
Foto: arhiva ratne bolničakre Meri Muskat
Jedan od njenih saputnika, Dušan Stanković, ostavio je opis poslednjih minuta na brodu Polinezija: „Najednom, brod se zatresao uz zaglušujuću eksploziju i mi smo popadali… Sirena je zloslutno zavijala, brod se iskrivio, nastala je panika… Trčali smo od pramca prema krmi, padali jedni preko drugih… Nastalo je otimanje o pojaseve, jer neki nisu ozbiljno shvatili upozorenje i nisu ih bili vezali… Brod se sve više naginjao na levi bok… Trčimo prema delu broda koji ne tone i hitno spuštamo čamce i splavove u vodu. Komandant transporta, potporučnik Tajsić daje uputstva za spasavanje. Pribran je, nastoji da spreči paniku… Ipak, uzbuna ne prestaje, ali se čamci sa brodolomcima brzo spuštaju i još brže udaljavaju…. Nastavlja dalje da opisuje herojski čin potporučnika Tajsića: „Komandant transporta, potporučipk Tajsić je ispratio poslednjeg vojnika… Oni koji su pokazali disciplinu, našli su se u nekom čamcu, splavu… Ali, evo i Tajsić spušta jedan manji čamac, hoće da napusti brod pre nego što potone. Jedan kraj čamca, oslobođen veze, poleti prema vodi, drugi je još pričvršćen za držač. I Tajsić se strmoglavio u more… Voda ga povukla u dubinu… Više se nije pojavio. Tako se, bez reči, spasavajući pitomce, čekajući da ukrca poslednjeg čoveka, s nama oprostio hrabri i plemeniti potporučnik Tajsić… Ubrzo potom, došle su sa Malte male engleske lađe i pokupile nas… Drama je trajala 45 minuta. Kad su katarke Polinezije nestale u vodi, mi preživeli pitomci podoficirske škole, zajedno sa francuskim mornarima – u stavu mirno, odali smo poslednju poštu brodu i svojim drugovima… U dubinama Sredozemnog mora, zauvek su ostali neki naši drugovi”. Pored potporučnika živote su izgubila i dva pitomca.
Preživele sa broda spasili su saveznički brodovi u blizini Malte. Spašeni sa broda su u septembru 1918. godine pristigli na front, odakle su krenuli u konačno oslobođenje Srbije.
Korišćeni izvori i literatura: Veliki rat Srbije za oslobođenje i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca : 1914-1918 g. Knj. 26, 1918. godina, Beograd 1935.
A. Đurić, Solunci govore, Beograd 1987.
Izvor: Srpski obrazovni centar Sveta Jelena Anžujska sa Malte/ Rasejanje.info
