Dositej je otvorena ličnost i prema Istoku i prema Zapadu. Kao mlad čovek hteo je da se u potpunosti posveti Bogu i otišao je u manastir. Nije uspeo da ostane u manastiru i da bude monah celog života. Izašao je iz manastira i otišao u svet, tragajući za saznanjem i naukom. Međutim, nije prestao da ceni veru i znanje po veri. Vera bez znanja, za njega je bila praznoverje, a znanje bez vere veliko iskušenje. Bio je nadahnut francuskim i evropskim prosvetiteljstvom svoga vremena. Možda i preterano oduševljen?!
Nije imao sposobnosti da se kritički odnosi prema toj vladajućoj ideologiji — ideologiji racionalizma i scijentizma i pozitivizma koje su nastajale. Poput mnogih savremenika i najvećeg broja evropskih intelektualaca toga vremena verovao je da je znanje “najveća moć” i dobro, a neznanje uzrok svakog zla. Međutim, ako imamo u vidu činjenicu u kakvom se tada duhovnom i kulturnom stanju nalazio njegov narod, onda nije čudno što je obrazovanje i prosvećenost svoga naroda smatrao najznačajnijim poduhvatom. Obrazovanje je bilo isto što i povratak vida slepom čoveku. Sam je bio jedan od najobrazovanijih ljudi svoga vremena među Srbima. Proputovao je Evropu. Upoznao njene narode i njihove kulture. Ta svoja znanja i iskustva nesebično je davao drugima, svom narodu.
(Radovan Bigović, Vera i razum u delima Dositeja Obradovića, 2010)
Izvor: Muzej Vuka i Dositeja
