Goran Sultanović je srpski filmski i pozorišni glumac. Jedno vreme je bio upravnik Beogradskog dramskog pozorišta. Rođen je 23. avgusta 1947. godine u Beogradu u Hadži Prodanovoj ulici kod Kalenić pijace.
U mladosti se bavio boksom, amaterskom glumom i sviranjem gitare. Njegova majka je radila kao garderober Beogradskog dramskog pozorišta, gde je često odlazio i definitivno se opredelio za glumu. Amaterskom glumom je počeo da se bavi u pozorištu DADOV.
Završio je Četrnaestu beogradsku gimnaziju, ali je dva puta ponavljao razred zbog prečestog odsustva sa nastave. Potom je upisao studije glume na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju i bio u klasi Milenka Maričića zajedno sa Mikijem Manojlovićem, Markom Nikolićem, Predragom Ejdusom, Cacijem Mihailovićem, Aljošom Vučkovićem, Goranom Plešom, Draganom Maksimovićem, Vesnom Pećanac, Ognjenkom Ognjanović, Vesnom Malohodžić, Jelenom Čvorović, Radmilom Đurđević i Dobrilom Ćirković. Studije je završio u roku sa prosečnom ocenom 9,63. Na drugoj godini studija bio je stipendista Beogradskog dramskog pozorišta.
Po diplomiranju je primljen u radni odnos u Narodnom pozorištu, ali je posle dve godine dao otkaz i prešao u Beogradsko dramsko pozorište.
Ljudi sa falš diplomama vode zemlju, a oni sa fakultetima ne mogu ni viršle da prodaju
Srbija je dobila novu elitu, polovina ovih koji su sada biznismeni, tajkuni, političari, do pre nekoliko godina nije imala jaknu i farmerke. Sad imaju brodove i pet, šest švalerki i to svi znamo.
Gorana Sultanovića mnogi bolje znaju po glasu nego po liku. Glumačka sudbina je takva da vrlo često oni najbolji nemaju dovoljno prilike da na filmu iskažu svoje umeće i talenat. U pozorištu, posebno kabareu, Sultanović je napravio najbolje uloge. Karakterističan baršunasti glas pozajmljuje klijentima u brojnim televizijskim reklamama. Važi za jednog od poslednjih beogradskih boema.
Uglavnom ne pominjem niti držim stranu nijednoj partiji, ne pominjem imena i kritički se odnosim i prema politici i vlasti, od Miloševića preko demokrata do sada naprednjaka, opet koristeći iste stihove. Suština je u tome što se ništa kod nas ne menja, a stihovi koje je napisao Dis pre 115 godina, kojim počinje moj kabare, svaka partija u opoziciji je podržavala. Kako dođu na vlast njima „Naši dani” ne valjaju. Eto, to je kabare.
Važite za nekoga ko drži do svojih stavova, je li to teško u današnje vreme?
Nije teško, ali sve košta. Kod nas kad neko hoće da vas nagovori da nešto od stavova promenite nudi vam 5.000 evra, a ako je malo nudi 5.500 ili 5.600. Ozbiljni igrači nude 5.000, 10.000, 15.000, 25.0000, 45.000, 105.000, milion i pet. I vi negde na tri miliona pristanete. Kada bi mi neko ponudio neki ozbiljan novac kojim bih obezbedio svoje praunuke, ne znam… Kad sam bio mlađi bilo je – ne dolazi u obzir. Ali iskustvo je čudo, kilometraža je čudo. Za sitne pare neću da se prodam. Suština je u tome da, ako se prodam prodaću se, da kad me budu pljuvali kao Pašića i Nedića mogu da kažem: „Bar sam ostavio potomcima”. Bandoglav sam čovek. I ta neka budala koja je svojevremeno napisala da ne izlazim iz dupeta raznim političarima ne zna da ja sve te ljude poznajem iz perioda kad su bili niko i ništa. I Miloševića i Lilića pre, kao i sve političare od 2000. naovamo znam lično, kad nisu bili političari na vlasti. Od Mila Đukanovića do Tome Nikolića. Ali je istina da nisam bio član nijedne partije niti hoću da se prodajem za mandat, niti hoću da budem u Skupštini.
Ne interesuju vas funkcije?
Za vreme bombardovanja bio sam upravnik Beogradskog dramskog kad niko nije hteo. Onda je došla Gorica Mojović kao član Gradskog komiteta od svoje 17. godine, a tada provereni demokrata, i napisala u Politici da sam ja JUL-ovac. Zovem je i pitam: „Pa jesi li ti normalna?” Reče: „To je ovaj novinar napisao”. Oni su posle objavili demanti na istom mestu, ali to je kao ona priča Duška Radovića o prosutom perju. Dao sam ostavku posle dve godine. Nisam valjao ni sebi, ni ženi, ni prijateljima, ni kolegama. Ali i sad kad ponekad prođem radnici pozorišta sa Krsta izađu da me pozdrave. Nisam bio ni pripadnik SPO-a, ni demokrata, ali kad sam čuo da je Gorica Mojović gradski sekretar za kulturu pozvao sam i rekao da dajem ostavku. Rekao sam da je to rešena stvar i da sutra ne dolazim na posao. Ta moja drugarica Gorica je posle renovirala pozorišta, pune novine su bile zahvalnosti. Kao da je dala pare iz svog džepa, a ne neke naše pare iz nekog budžeta. Na moju veliku nesreću puno ljudi poznajem privatno, ali nesreća je u tome što je nevaspitano loše pričati o ljudima jer imaju decu. To su ljudi od 25, 30 godina i onda kao što je jako ružno da moja deca ispaštaju zbog mojih greha, ružno je to činiti tuđoj deci.
Mi smo narod koji je, osim Tesle koji je na vreme pobegao, sve svoje najbolje namazao govnima
Kada se sa vama razgovara „Poslednji krug u Monci” se prosto nameće kao tema.
To je jedini film koji sam snimio. Ja nisam igrao ni u jednom drugom filmu. Protrčao sam kroz jedno 20 filmova, ali kako nisam dobar s tim moćnicima koji prave filmove, tako je to jedini film u kom sam igrao jednu od glavnih uloga. Prošetao sam kroz “Sutjesku” zahvaljujući tome što niko nije znao engleski u ono vreme, a ja sam zahvaljujući Džoniju Kešu znao od 50 do 100 reči i predao sam raport drugu Bartonu. I to je vrhunac moje filmske karijere, kad smo nas dvojica u kadru, on u krupnom planu, krupno ja, a iza nas pet miliona vojnika i aviona.
Zato ste u „Monci” igrali sa vašim velikim prijateljem Draganom Nikolićem? Koliko vam nedostaje Gaga?
Sedeo sam u „Taliji” sa njim, ali tamo više ne idem od kada je Gaga umro. Ne mogu više da sedim tamo. Kad je on bio glumac, ja sam bio niko i ništa, a pre njega sam upoznao Milenu. Ali kada smo se upoznali postali smo baš drugari. Mnogo ljudi odlazi svake godine, što je prirodno, ali me nikad nije pogodilo kao Gagina smrt.
Vi ste poznat kao čovek koji je često u kafani, koliko je kafana značajna?
Kafane čine ljudi, sa nekima sam pričao, sa nekima i ćutao, ali divno vreme provodio. Nema više ljudi sa kojima mogu da budem u kafani. Mogu, ali nije to to. Nije problem u njima, problem je u meni. Ja sam u kafani koja se zove „Mali Pariz” sa društvom znao da pojedem 20 ćevapa za onoliko para koliko koštaju dve kafe u “silikonskoj dolini”. Tamo sada čovek mojih godina, sed kao ja, ćelav kao ja, sa ofarbanom kosom u crno i trajnom sedi sa dve devojčice koje imaju ogromna usta, ali ne znaju da govore. I nemaju šta da kažu, ali su one starlete. Sad su neke televizije krenule njih da uzimaju za voditeljke, o njima pišu u novinama. Srbija je dobila novu elitu, polovina ovih koji su sada biznismeni, tajkuni, političari, do pre nekoliko godina nije imala jaknu i farmerke. Sad imaju brodove i pet, šest švalerki i to svi znamo. Šta ja sa njima imam zajedničko?! Niti ja to mogu da menjam. Da hoću bavio bih se politikom, a ja pevam svoj bluz bez namere bitne i najveće ribe za mene su sitne. To su sitne duše koje je mama vodila za ruku na fakultet, a onda im je prvo zaposlenje bilo predsednik parlamenta ili šef poslaničke grupe. Ljudi bez diplome ili sa falsifikovanim diplomama vode sve u zemlji, a ljudi sa tri fakulteta ne mogu da prodaju viršle ili rade kao kelneri.
Šta za vas znači stih „pevam svoj bluz bez namere bitne”?
Ja sam skoro shvatio da sam strašno bogat čovek, iako stalno dugujem 5.000 evra, banci, ne ljudima. Lepše je živeti kad imate veliku gajbu, dobar auto, ali ja sam bogat jer sam provodio noći sa nekim ljudima poput Brane Crnčevića, Izeta Sarajlića i nekih drugih. Ima jedna Kikina pesma u kojoj kaže: „Postoji nekoliko verzija priče o mom putu u Istanbul. Jedni su pominjali ljubav, po drugima razlozi su bili političke prirode, neki su pominjali drogu, a to što ja nikad nisam bio u Istanbulu – to nikoga ne interesuje.” To je priča o mom članstvu u partijama.
Oprobali ste se kao autor i voditelj jedne TV emisije „Veče, vino, pijanino”, znate kako izgleda biti onaj koji intervjuiše?
Radio sam to dugo, ali sam prestao jer producent nije mogao više da nađe sponzore i emitera. Zvao sam uglavnom ljude koji su se bavili kulturom, sa kojima se slažem ili ne slažem, ali od kojih sam znao šta hoću. Ne da im izvrćem život ko čarapu, nego da mi ispričaju neke lepe priče koje ne treba da se zaborave. I to su poslednji razgovori sa nekim ljudima kojih više nema, kao što je Brana Crnčević, kao što je Duško Trifunović, Pera Kralj, Momo Kapor, sa nekim velikim ljudima koji nikada nisu kasnije objavljeni. Familija me pozove, pa odem u produkciju da pribavim neke snimke i dam im. To su razgovori u kojima su ljudi pričali neke stvari koje ih i nisam pitao, neki ljudi koji nerado pričaju za televiziju, ali niko me nikad nije odbio. Zvao sam ljude i sa kojima se ne slažem. Brana Crnčević je moj drugar sa kojim se ja nikada nisam politički slagao, ali sa kojim sam znao 12 sati da provedem u kafani. Ključna je bila ta njegova pripadnost Miloševiću, ja sam bio izraziti antimiloševićevac, ali to nije bio naš problem da razgovaramo. Ja sam ga napadao, pošto nisam imao njegovo znanje, ni obrazovanje, ni elokvenciju, tako što sam protiv njegovih političkih stavova koristio njegove stihove. Zvao sam i ljude poput Ljubiše Ristića ili Dejana Mijača koga poštujem kao reditelja, ali kao čoveka ga ne poštujem. Nisam se svađao ni sa kim, mi smo najnormalnije razgovarali. Vrlo sam ponosan na te emisije, tu je prošlo 100 ljudi koji su obeležili vreme u kome sam ja živeo.
Važite za glumca čiji glas ljudi prepoznaju i vole da slušaju čak i u TV reklamama?
Svojevremeno jedna dama, koja je poznata, slikarka i voditeljka, iz vremena Trećeg kanala, koju sam poznavao samo sa televizije, zaletela se „pa, Gorane”, pa me grli, pa kao da se zabavljamo, zato što imam „taj” glas. Pušite četiri pakle dnevno i to uglavnom loših cigareta, 40 godina, operišite polipe i imaćete glas kao ja. Kao što kamera voli moju drugaricu Goricu Popović, mikrofon voli moj glas. Ja stanem pored nje, ne uspevam da je zagrlim, a kad stanemo pred kameru ona kao Tvigi, a ja u kadar ne mogu da stanem. Najskuplji sam prodavac glasa na teritoriji Srbije i Bosne. Ali snimam samo ove informativne reklame, ne radim crtane filmove ili neko kreveljenje. Svi rade za jedan honorar, ja radim za duplo. Gledao sam neko svetsko prvenstvo u košarci ili tenis i krenu reklame – od 20 minuta reklama 12 govorim ja. I onda sam rekao: „Nećeš više, Gorane!” Pa ko hoće da plati nek plati, ko neće neće – ne mora.
Pozajmljujete glas i u dokumentarnim filmovima?
Ponosan sam na film o Nikolaju Velimiroviću koji sam snimio sa đakonom Nenadom Ilićem. Uradio sam neke ofove za dokumentarne filmove i ponosan sam da sam deo te priče. Znam da govorim, imam dobru dikciju, imam boju glasa koju mikrofon voli.
Nedavno su reprizirane neke kultne serije „Više od igre” i „Volim i ja nerandže” u kojima ste igrali. Kako vam to danas izgleda?
Nekad uključim ujutru. Glupo je gledati sebe kad ste imali 25 godina jer se onda prisetite šta ste radili posle snimanja, a tih nekih ljudi više nema. Nekad su bili ljudine, nekad su bili glumčine, asocijacije naviru i uglavnom su setne. Ali je došlo neko novo doba da 20 godina gledamo „Policajca sa Petlovog Brda” i „Porodično blago” i 20 godina gledamo iste glumce. Ima li ova zemlja mladih glumaca, imamo pet glumaca koji poslednjih godina igraju u svim serijama. Pritom zemlja koja je poslednjih 20 godina imala ovakva dešavanja bavi se nekim trivijalnim temama. Osim „Marša na Drinu” nismo snimili nijedan film ili seriju o balkanskim ratovima i Prvom svetskom. Tematikom od devedesetih godina do dvehiljaditih niko se osim Siniše Kovačevića u „Gorkim plodovima” nije bavio. Pola mojih kolega se bavi produkcijom po principu – daj mi pare pa ću ja da ti snimim seriju i da ti je prodam. Od monodrama naprave seriju u kojoj igraju oba sina, snaje, šurnjaje i sva ostala familija. Bjela je napravio dve sjajne serije, „Vratiće se rode” i „Montevideo”. Ja ne mogu to da negiram kao kvalitet, predstavio je i plejadu sjajnih mladih glumaca za koje ne bismo znali da postoje. Ali to što radi RTS sa „Porodičnim blagom”, „Belom lađom” i „Policajacem sa Petlovog Brda” i tako 15 godina, to je strašno… Ne pada mi na pamet da učestvujem u tome, a vi raščeprkajte čije serije i za koje pare gledamo na RTS-u. Drugo su privatne televizije, oni za svoje pare mogu da snimaju šta hoće, tvoje pare, tvoj merak, tvoj ćef.
Kažete da nećete da učestvujete u tome?
Nedavno sam odbio jedan sitkom, nije me zanimao. Ne znam uopšte čemu to, zašto to postoji. Mogu da držim neki svoj standard, može mi se. Mogu da živim polupristojno od posla kojim se bavim. Da mi ponude 20 miliona verovatno bih pristao, ne znam. Ali neću da se brukam za male pare. Zašto bih u ovim poznim godinama dopustio sebi tako nešto? U pozorištu je slično, danas grad finansira jednu premijeru ako neko ima političku vezu. Nekad je bilo po sedam premijera za jednu sezonu u svakom pozorištu. Njima treba debilno biračko telo, ne računaju oni više na mene, ne računaju ni oni koji će doći posle njih.
Glasate li?
Ne više, jednom sam glasao kada sam dobio pravo glasa. Zašto da glasam kad znam rezultate glasanja. Koju mi demokratiju imamo. Mi smo narod koji je, osim Tesle koji je na vreme pobegao, sve svoje najbolje namazao govnima. I Karađorđeviće i Obrenoviće. Znate li ijednog Srbina koji je ostao poštovan u ovom narodu? Taj Pupin, o kome ništa ne znamo, isto je pobegao na vreme. Pa ja sam Disa upoznao sa 25 godina jer se kod nas u školama ništa ne uči. Nema ga ni u popularnim antologijama.
Izvor: FB Rojalistički klub
