Predstavljena Antologija Zaveštanja II Udruženja srpskih pisaca Švajcarske

Sinoć (23. avgusta 2025.) u Sent Galenu u Švajcarskoj promovisana je Antologija Zaveštanja II Udruženja srpskih pisaca Švajcarske. Prenosimo prilog o ovom velikom delu mr Živka Markovića, profesora srpskog jezika i književnosti i magistra književnoistorijskih nauka, istraživača i autora mnogih vrednih dela srpskog rasejanja u Švajcarskoj.

OSVRT NA ANTOLOGIJU II  „Bez čega poezija ne može – to je život i smrt, bez čega život i smrt ne vrede – to je poezija” (Isidora Sekulić)

 Udruženje srpskih pisaca Švajcarske izdalo je ove godine knjigu „Antologija Zaveštanja II” (u daljem tekstu: Antologija), a urednik ovog izdanja Žaklina Marković-Mitić pisac je Predgovora u kojem ističe da je Antologija „plod posvećenog rada naših članova i nastavak zajedničkog napora da očuvamo i promovišemo srpski jezik i kulturu u dijaspori”.

U srpskoj književnoj tradiciji predmet antologija nije bilo samo lirsko pesništvo, već i epske pesme, pripovetke, aforizmi, epigrami… Izbor književnih ostvarenja razvrstavao se i na osnovu teme – ljubavne, rodoljubive, misaone i dr.; kao i što imamo izbor književnih dela po umetničkoj vrednosti – najbolji romani, pripovetke, bajke…; pa izbor književnih dela na osnovu nacionalnih merila – na primer srpske pesme, grčke izreke, i sl.; i na kraju imamo i izbor dela iz pojedinih vremenskih epoha – na primer srednjovekovna poezija, helenski mitovi, zbirka latinskih poslovica, i sl. U srpskoj književnosti navodimo, pored drugih, samo dve poznate antologije „Antologija novije srpske lirike Bogdana Popovića” iz 1911, i „Antologija srpske poezije za decu Duška Radovića iz 1980-tih godina.

U svom osvrtu na ovo izdanje želeo sam da prikažem svakog pojedinca onako kako sam lično doživeo njegovo stvaralaštvo. Odabirao sam one stihove koji su mi se učinili da mogu da prikažu najmanje mogućno nešto od onoga što su oni sami. Takođe, bilo mi je važno da podvučem ono što su pojedinci u svojoj kratkoj biobibliografiji isticali. Naravno, to ne znači da osvrti nekih drugih kritičara neće navoditi druge stihove za koje budu smatrali da oni najbolje ocenjuju poete iz ove Antologije. Zbog kratkoće i sažetosti izraza lirska pesma je, na izgled, veoma jednostavna. U njoj se obično tek u nekoliko stihova iznosi neki doživljaj, neki pejzaž, predmet ili osoba, ili se izražava neka misao. Međutim, jednostavnost lirske pesme je rezultat složene strukture u kojoj čitav niz elemenata učestvuje u ostvarenju cilja. Dobar pesnik mora da obrati pažnju na ritam, metar i rimu: mora se puno raditi na svakoj pesmi, oblikovati je na onaj način koji će joj dati  punoću muzičkog izraza i ritmiku univerzalnog značaja. Ne može se pesnik osloniti samo na svoj talenat, i na ono „što iz njega ispadne”, već rezultat njegovog napora, udruženog sa talentom, trebalo bi da bude dragulj” brušen znojem lica svog”. To će izabrani pesnici u ovoj Antologiji umeti da prepoznaju kao svoju ishitrenost, koje bi se trebalo, u narednim zbirkama, sve više i više oslobađati i tako svoje pesme dovoditi u harmoničniji sklad nego što su pojedine dosad bile, i bogatije – koristeći elemente poetske nomenklature. 

Kažu da poezija ne može biti dobra ili loša, nego da se ona deli prema nekim drugim principima, da u zavisnosti od senzibiliteta može da ostavi (ili ne ostavi) utisak. Ljubiteljima poezije ona se može dopasti ili ne dopasti, ili ih ostaviti ravnodušnim. Ali, poezija ovde navedenih pesnika, nadam se, zauzeće svoje mesto u srcima istinskih ljubitelja lepe reči. Ivo Andrić rekao je o pesniku da je on „majstor koji mukotrpno podiže kuću, s oskudnim materijalom, sam i bez ičije pomoći, a kada, na kraju, dovršivši je, odahne, drugi ulaze unutra, baškare se kao da je njihova, a on i dalje ostaje vani, bez kuće i ognjišta, bez igde ičeg!”

 Godine rođenja sam izostavio pošto one mogu biti važne samo onda ako se umetnikovo delo analizira u celosti, pa se prema životnom dobu samog pesnika mogu uočavati periodi njegovog umetničkog sanjarenja, ali i sumirati plodove ukupnog angažovanja na polju poezije, proze ili drugog umetničkog izražavanja.   

Napomena: Pošto su svi ovde navedeni pojedinci članovi Udruženja srpskih pisaca Švajcarske – to uz njihovo ime neću stavljati tu činjenicu. – Sve naslove pesama i proznih tekstova stavljao sam u navodnice, a naslovi misli, aforizama i epigrama su podvučeni. – O nekim autorima sam pisao i ranije, pa sam analizama njihovih pesama iz Antologije pridodavao i inserte iz mojih kritika. –  Pojedinosti iz životopisa koje sam navodio nisam stavljao u navodnike.

Žaklina Marković-Mitić sačinila je antologiju od celovitih poetskih ostvarenja i odlomaka proznih radova članova naše literarne zajednice. Antologija obuhvata vremenski period od 2015. do 2025, i sastoji se iz tri dela: Prvi deo obuhvata radove aktivnih članova, drugi je posvećen „autorima koji su nekada bili članovi” i u trećem delu predstavljeni su radovi gostujućih autora u proteklom vremenskom periodu.

BILjANA MIHAJLOVIĆ  od 2001. intenzivno piše poeziju i slika, a bavi se i fotografijom. Član je nekoliko udruženja Udruženja slikara ’Pro Art ’94’ i „Interkulturelle Brücke” u Cirihu; dobitnik je nagrade za poeziju i slikarstvo Kulturnog udruženja Karađorđević iz Beograda. Zastupljena je i u antologiji „Garavi Sokak”, štampanoj u Inđiji”.

U Antologiji je predstavljena sa pet pesama: „Da sam znao”, „Ne ledi mi lice”, „Marijo”, „Eh, slavujče moje”, od kojih se u jednoj ona pita  „Da li je Život Strast, Slabost, Pohlepa, Opsena ili tamo neka Tiha sena koja za nama vuče, jauče, neshvaćena…”; u drugoj se čudi tome „da kraj sebe oseća nedosanjani san”; a  veseli poj Slavujčeta je beskrajno raduje u trećoj; dok u petoj Kroz pustinju „hodi..”, a „Stopa u vreli pesak uranja”.

BOGICA JEVTIĆ pored pisanja, bavi se muzikom, fotografijom, crtanjem i veliki je ljubitelj cveća. Piše rodoljubivu, ljubavnu i dečju poeziju, kao i pesme u akrostihu. Piše i na nemačkom jeziku. Do sada je objavila devet zbirki pesama. Član je više udruženja.

Život se prema Bogici poneo kao apokaliptična noć puna onih čudovišnih đavolikih stvorenja koji joj uzimaše prerano njene najmilije: oca, brata, majku, kćer. Pitam se zašto je Bog sručio sve grehove ovoga sveta na nju Njeno je to osećanje, osećanje ranjene zveri.”? Njeno potresno svedočenje u pesmi „Violina bez jedne žice” rasplakaće najtvrđi kamen. Njeni najvoljeniji rano, rano je napustiše. U njoj ostade: tuga, bol… suze kvase lice, usamljena /stalno/ sedi.

Bogica Jevtić je sa trenutno otkinutog dela naše otadžbine Kosova i Metohije, i to prvobitna njena sudbina, žena čiju su zemlju prisvojili drugi. Ali, trenutno.

Sve će doći svoje na svome, ima Onaj na nebu koji sve vidi, i sve čuje.

Bogici su zabranili kosmetsku pšenicu, božure, suncokrete, da pije vodu sa bunara, da poseti dom svoj da piše ćirilicom, ali ona se ne da: neće joj videti tugu na licu,  jer će se ona uvek diviti narodu svom. Na kraju spomenute pesme, Bogica je prkosna: „Pisaću ćirilicu, gledaću polja suncokreta, posetiću rodni dom, niko ne može da mi smeta”! Samo joj rodni kraj može tugu zalečiti.

Sve Bogičine uspomene su žive, još življe su onda kad bi želela da bude breza u pesmi o „Brezi beloj”, jer „još je u grudima ta veza rodnog kraja i tuđine” upravo preko tog krasnog drveta.

Bogici je u večnom sećanju ostao „Crveni božur”. „Crven, kao krv vrela što poteče u venama male devojčice”. Njena sećanja iz najranijeg detinjstva ne zaboravljaju se. Ona su živa i danas. Ko se ne bi sećao igre koja se započne na „Kosmetu ravnom i plodnom”? Iako u tuđem svetu, ona ima korene na Kosmetu, a „crveni božur suzama je zalivala i slušala pesme velikana davnih”. Ljubila je zemlju svetu, radovala se crvenom božuru u maju, molila se u Gračanici manastiru Kralja Milutina. Sve je to živo u Bogici. Njene pesme, ne samo ove u našoj Antologiji, nego i svi oni stihovi iz njenih objavljenih sjanih umetničkih zbirki kad se čitaju to vam je kao da vas pesnikinja vodi od ravnice do brežuljaka i zaravni, i od manastira do manastira. To su Božji putevi svakog Srbina. To da se ne zaboravi. Nikad („Zabraniše mi”, „Čuvam te”, „Seti se mene”).

GORDANA (PIREL) ZEJNILAGIĆ članica je više književnih udruženja u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj. Objavila je samostalnu zbirku ljubavne poezije, a njeni pisani radovi nalaze se u više od 100 knjiga. Njen moto života jeste: „Dajte vremena ljubavi, dajte vremena razgovoru i imajte vremena podijeliti vaše dragocjene misli s drugima”.

U Antologiji je predstavljena sa šest pesama. U pesmi „Budimo ljudi” puna je prkosa, „ogorčena na svijet pun pakosti i zlobe”. Zbog toga, njena bol je velika, srce ranjeno, a duša prazna. Apeluje na to da se „osvjesti čovjek” i bude plemenit, pošten, i širi ljubav zemljom. U ljubavnoj pesmi „Kad duša progovori”, pesnikinja veli da „Kada bi (njena) duša progovorila, ljepotom bi te (ga) opila, srce otvorila, riječima te (ga) snažila, poljupcima dušu liječila”. Gordana pravo govori da je „Knjiga – moj prijatelj”! Jer čitav život u knjigu stane. Sve pamti, i sve zna. „Iskrenijeg prijatelja od knjige pronaći nećeš” njen je moto. Iz njenih pesama može se kao na dlanu videti o čemu je reč: „U dubini moje duše”, „Za sreću je potrebno dvoje”!

DALIBORKA ŠIŠMANOVIĆ KEPČIJA, Beograđanka koja je objavila prvu autorsku knjigu 2015, a drugu prošle, 2024. godine. Piše aforizme i epigrame. Zastupljena je u brojnim aforističarskim almanasima, ilustrovanoj antologiji erotskog arofizma „Na vrvot od vukanot” (2015 i 2016) na makedonskom jeziku, i dr.

U Antologiji je zastupljena sa: „Evropa ne može bez nas – najtraženiji su genijalci i fizikalci”! „Lako je voleti otadžbinu – teško je živeti u njoj”! „Naš narod od davnina zna samo za patnju – takva zlopamtila svet ne pamti”! „Ne želim da proživim drugu mladost – strahujem da se ne zarati ponovo”! „Paradoks je kada balvanu fali daska u glavi”! Na grbači: Narod ne pljuje vlast – da je urekne, nego zato što tu pošast ne može sa grbače da makne”! Izdaja: Diže se graja, sve glasniji huškači – neko viknu: Izdaja! Opet jači slabijeg tlači”! Glava je važna: „Kako sačuvati glavu – prosto je ko pasulj: Ne trči pred rudu, staćeš nekom na žulj”!

DRAGAN MIHAILOVIĆ je svoje prvo dramsko delo, komediju „Pojmanemac” napisao 2021, a godinu dana kasnije – objavio je i svoj prvi roman: „Sunce iznad Hrama Svetog Save”. Iste godine, počinje da piše i poeziju za decu. Svira gitaru, lepo peva, član je „Hora nacija” (Chor der Nationen) u Bernu, Kao pevač-glumac, učestvovao je u mjuziklu na nemačkom jeziku, 2017, „Psetance mora ostati kod kuća” (Hündchen muss zu Hause bleiben) za koji je libreto napisao Anđelo Lotaz (Angelo Lottaz), a muziku Bruno Vis (Bruno Wyss).

U Antologiji je zastupljen sa odlomkom iz romana „Sunce iznad hrama Svetog Save” i pet pesama: „Sve je smeo hrabri Teo” („i da trči i da skače, i hleb u čokoladu da umače”! „I po gitari da lupa, i da ne sviđa mu se supa”!). „Deda pravi si mućak, nisi skuvao ručak”! „Teo je otkrio da moje objašnjenje ima ozbiljne mane. Dakle, moraću u školu sad pod stare dane”! Pesme „Deda nema pojma”, „Luka”, „Bole gladan”!

DRAGICA ĐOKIĆ ističe da „ljubav prema literaturi i pisanju potiču iz ranih školskih dana”. „Piše nostalgične, ljubavne, satirične pjesme, kao i pjesme o prirodi i raznim životnim situacijama”. Ima zbirku „Pogled kroz sivo”.

U Antologiji je zastupljena sa pesmama: „Pogled kroz sivo”, pesnikinja ističe da je „Siva boja njenog života”, ali ne i boja njenih snova”. Drži do toga da kad „Sive su misli kad sve se ruši, tad je najvažnije svjetlo u duši”. Jer „Kad se sreća sa željom spoji, siva se lako u šareno oboji”! „Kad utihnu glasovi, riječ prestane da se sluša, vjetar u tišinu pretvori, tad progovori duša”, ispoveda se pesnikinja u pesmi „Govor duše” („Kad utihnu glasovi, riječ prestane da se sluša, vjetar u tišinu pretvori, tad progovori duša”). U Antologiji su još, pored spomenute dve, četiri pesme: „Neka prošla vremena” („Siromašni bjehu moji najmiliji, mala kućica, u njoj oskudno sve, u tišini maštah da imam nešto bolje i srećnije od nje”).  „Proljeće” („“Kupaju se pogledi u zracima sunca – na ozebla srca nova radost kuca”). „Gde je ljubav počela” („Sjećanje je vrelo, a požuda raste – dodiruju se pogledi, nemirno je tijelo – usne nam se sretoše”. „Kad vozovi zakasne” („Vozovi ljubavi često se vaćaju – staju na stanice poznat – ako ih propustiš tad, cijelog života se pamte”).

ELA GOSTOVIĆ KULIĆ odrastala je „između brazda vojvođanske crnice, mirisa kolača i priča dobrodušnih ljudi u selu Bački Brestovac”. Uz pisanje, „kreativno se izražava i kroz fotografiju, crtanje, slikanje i digitalnu umetnost. Priprema svoju prvu zbirku pesama, kratkih misli i aforizama u stihu”. Član je USPŠ i Udruženja likovnih umetnika „Uroš Predić” u Švajcarskoj.

U Antologiji je zastupljena sa osam kraćih pesama: „Želja” („Svako ima svoju želju s kojom leže u postelju – koja duši mira ne da i ne želi da se preda”!). „Moje Ć se izgubilo” (Moje Ć se izgubilo, smrzlo se od zime – u Alpima hladnim dadoše mi drugo ime”!). „Poseban dar” („Nije to uopšte lako zakomplikovati jednostavnu stvar – i za takve poduhvate treba poseban dar”!). „Reči” („Postoje reči koje se govore ćuteći – i škrto se štede, ako se otrgnu usni, tad ništa ne vrede”!). „Čovek” („Ja mu spustih poljubac na dušu, kao letnji pljusak da zalijem sušu”!).

ŽAKLINA MARKOVIĆ MITIĆ „od 1996. godine živi na relaciji Srbija – Švajcarska. U tom krugu i stvara, crpeći teme iz sopstvenog iskustva u susretu različitih kultura”. Piše poeziju i prozu, zastupljena je u velikom broju zbornika i književnih časopisa. Autor je romana „Između želje i razuma” i zbirke pesama „Neposlušne misli”.

U Antologiji je zastupljena sa pet pesama i odlomkom iz romana „Muzej tajni” („Crna kutima obmotana zlatnom ukrasnom trakom bila je u njenim rukama. Zbog nestrpljenja, pokušaji da odveže traku nisu baš bili uspešni, otišla je po makaze. Unutra se nalazio podeblji koverat, a ispod njega preklopljena ceduljica koja je ličila na nekakvu poruku. Radoznalost je pobedila i poželela je da prvo vidi šta se nalazi u koverti, prepostavila je da je na papiru ime onoga koji je poslao paket. Pažljivo je otvorila, zatim izvukla fotografije. „Đubre pokvareno”!, izgovorila je dok je listala fotografiju po fotografiju”).

U Antologiji je zastupljeno više autora sa pesama o ljubavi, ali tako strasnim rečima opisivati ljubav i zanos u zagrljaju osećamo samo u poeziji Žakline Marković Mitić. Asocijaciju na ljubavni zanos prepoznajemo već u njenoj pesmi „Noćas bih…” („Kad bljesne tvoj pogled u mojoj samoći, sklopim oči i odem tamo gde su sve moje želje rođene – da potražim usne koje najlepše ljube, i dodire strasne, mojim ludilom vođene”!). Pesma „Mesto gde sunce sija jače” otkriva nam gde su zagrljaji: „Znam jedno mesto gde sunce sija jače, a kišne dane dva mi oka u vedre boje – Tamo su noći vrele i zvezde sjajne, ptice uspavanke pevaju i zagrljaje broje”. Pesma „Izgubljeni putnik” otkriva nam senku koja ide sa pesnikinjom: „Vučem za sobom dane kroz život, rame uz rame sa mnom jedna senka ide – Dva prazna oka društvo nam prave, gledaju napred, al’

ništa ne vide”. U pesmi „Na našem mestu” Žaklina poručuje: „Neke se ljubavi pamte i nikad ne prebole” i seta za onim što će oživeti „slika dvoje što se vole”, jer „Na našem mestu gledaće te neke druge oči, tad neke druge usne šaputaće da te vole, al’ ti i tada znaćeš – da neke se ljubavi zauvek pamte i nikad ne prebole”!

ŽIVKO V. MARKOVIĆ, profesor srpskog jezika i književnosti i magistar književnoistorijskih nauka, došao je u Švajcarsku 1991. godine. Dok je bio u punoj stvaralačkoj snazi bio je svojevremeno član Matice srpske Novi Sad, Hilandarskog odbora za očuvanje manastira Hilandara osamdesetih godina prošlot veka, stručni saradnik Narodne biblioteke Srbije, i naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost, kao i Vukove zadužbine u Beogradu; jedan je od osnivača i predsednik Srpskog kulturnog saveza (1992), i dr. Kao naučni saradnik, proveo je dva mandata (1984. i 1987) u Kolumbusu (The Ohio State University), država Ohajo (SAD), radeći na kataloškoj obradi mikrofilmova znamenitih štampanih knjiga čuvene tzv. Kijevske kolekcije koja je pod zaštitom Ujedinjenih nacija kao svetska baština.

                            Romandi i Srbi od Alfonsa de Lamartina do Eduara Sekretana

„Privilegija je Švajcarske da je ona utočište za celi svet; ona ne pita onog što kuca na njena vrata: ‘Kojoj naciji pripadaš? Koje si vere? Koja je tvoja politička stranka?’. – Ona pruža svoje ruke širom svakom ko se pojavi, ako samo ne donosi nešto što remeti njen red i mir”     (Katharina Sturzenegger, “Le Serbie en guerre 1914-1916 : épisodes vécus et illustrés de 120 photographies par une Sui ssesse allemande au service de la Croix-Rouge”, Neuchatel /1916/, str. 208).  

Švajcarci koji žive na području francuskog govornog jezika nazivaju se Romandi.

Otpočinjanje prvih bližih zvaničnih odnosa između Srbije i Švajcarske (Švajcarske i Srbije) dogodilo se u Beču – 16. februara 1888. godine.  Tada su obe strane zaključile  Sporazum o nastanjivanju i konzulstvu između Srbije i Švajcarske sa rokom trajanja od pet godina (Niederlassungs- und Konsularvertrag zwischen der Schweiz und Serbien). („Odobreno od Savezne skupštine 25. juna 1883, a instrumenti o ratifikaciji razmenjeni 3. jula 1888. Stupio na snagu 3. avgusta 1888. Godine). Zanimljivo je napomenuti da su Švajcarska i Srbija, dva i po meseca pre ovog sporazuma, zaključile i Sporazum o izručenju zločinaca (Auslieferungsvertrag zwischen der Schweiz und Serbien) – 28. novembra 1887. godine (Izdate potvrde o ratifikaciji Tačno 21. juna 1888. Stupio na snagu 5. jula 1888. godine). Početkom 20. veka, Srbija je imenovala i prvog konzula u liku Nikole Petrovića, pravnika, koji je fakultet završio u Švajcarskoj. U novembru 1916, uspostavljeni su i diplomatski odnosi između dve zemlje, a prvi srpski poslanik u Švajcarskoj bio je dr Slavko Grujić.

Počev od druge polovine 19. veka, srpski studenti počeli su da dolaze na univerzitete u  Švajcarsku. Kako je vreme odmicalo, sve više mladih Srba, željnih znanja, odlazilo je na studije u ovu prestižnu alpsku zemlju. Prema istraživanjima koja su sprovedena u biblio-tekama i arhivima Švajcarske, u periodu 2014-2018, našlo se 842 studenta srpskog porekla koji su studirali u Švajcarskoj (Schweizerische Eidgenossenschaft, Der Bundesrecht, Fedlex Die Publikationsplattform des Bundesrechts – AS 10 706 Niederlassungs- und Konsularvertrag vom 16. Februar 1888 zwischen der Schweiz und Serbien. Živko V. Marković: „Srbi u Švajcarskoj – studenti od 1863-1918”, Cirih 2018).

Pored studenata, u drugoj polovini 19. veka, u Švajcarsku su dolazili i srpski emigranti iz Kneževine Srbije nezadovoljni režimom Mihaila Obrenovića. Nije bio redak slučaj da su mladiće i devojke na studije pratili neki od članova porodice, a najčešće su to bile majke. Majka Milice i Anke Ninković, studentkinja iz Novog Sada, bila je sve vreme njihovih studija s njima u Cirihu – pomažući im da brže i lakše dođu do svoje diplome. Pera Todorović, čuveni srpski novinar, i sam jedno vreme student u Švajcarskoj, kad ga je kralj Milan pitao o tome da li ima srpskih porodica u Cirihu, odgovorio da ih ima sedam-osam, koje je on znao.       

Srpski studenti, boraveći u Švajcarskoj, stekli  brojna znanja iz svih oblasti života   i rada, koja su, posle povratka u svoju otadžbinu, primenili u praksi i tako znatno doprineli razvoju Srbije. Danas srpski visokoškolci ostaju u svojoj drugoj domovini Švajcarskoj, a to je velika razlika u odnosu na nekadašnje.

Srpski narod je uživao velike simpatije u prošlosti kod vodećih švajcarskih intelektualaca sa francuskog jezičkog područja, koji nisu štedeli ni vremena ni truda da se što bolje upoznaju sa Srbijom i njenim narodom. Frankošvajcarci su najviše pomogli prikupljajući humanitarnu pomoć koju su slali porobljenom srpskom narodu. Srbija i njen narod to nikad neće zaboraviti, pa bi o tome trebalo više i da se piše – posebno zbog nekoliko današnjih generacija Srba koji žive i rade u Švajcarskoj, i kojima je ona  postala druga domovina. Mi treba da budemo ne samo dobri Srbi, već i dobri Švajcarci. Kao narode male brojem sunarodnika, nas najviše veže i spaja ideja slobode i njenog očuvanja koja se mukotrpno sticala kroz vekove.

ZDRAVKO LAZAREVIĆ je objavio nekoliko samostalnih zbirki poezije, tačnije četiri i peta je u pripremi (dečje pesme). Član je Literarnog udruženja „Zdravko Đekić” iz Vajblingena kod Štutgarta, Književnog kluba „Savovanje” iz Šamca i Književnog kluba „Mladost” iz Modriče, Republika Srpska.

Zdravko Lazarević je u Antologiji zastupljen sa šest pesama. Setne staze su pesnikova sećanja na ljubav i „topli zagrljaj”, a „Sve je još taze, sve je kao juče, na jezeru našem talasi tužno huče”. Pesnik traži dragu u Nebesima u pesmi Preobraženje, a u Tako je neko hteo on u birtiji proklinje dragu i nesrećnu sudbinu, dok u opisnoj pesmi Proletni dani opisuje bujnu prirodu u proleće, pita se to Kad zvezde razgovaraju tad „Ptice neumilno cvrkuću, sa šumom razgovaraju, a jedno jaje se otvorili – iz njega novi život teče”! Pesnik se seća noći kad „zvezde se nebom razgovaraju”.

ZORAN M. GAJIĆ od 1980. godine živi i radi u Švajcarskoj. Od 2007. osetio je potrebu za pisanjem, objavio je dve zbirke pesama.

U Antologiji se predstavio sa šest ljubavnih pesama: Lepota života („Pro-šlost svoju ostavio sam daleko iza sebe, sve zaboravio – sve nesreće i sve boli; lepota mog života je i od kada znam tebe – moje srce sa tobom živi od kada tebe voli”). Ako to ljubav nije („Ćutaću, neću reći ništa, samo da grešku opet ne napravim; priznajem ti svoju ljubav – to još jedino imam!). Premalo dao („Potrudi se da shvatiš, ljubavi moja, mnogo mi je žao”; svega, i onog što sam mogao, i što nisam, i onog što sam ti do sada premalo dao”.  Ako misliš („Ako misliš da si na ovom svetu bez ikog, ostavljena i sama – ne brini; i kada nisam uz tebe, čuvam te da u srcu radosti imaš – da ne vlada noćna tama”. Bilo je sve bolje („Prođe tako neko vreme, i godine dođu stare – ali za nas uvek nove i započnu neke riče, kao ono „nekad… bilo drugačije, nekad je bilo sve bolje”. Jedva čekam proleće („Jedva čekam da novo proleće dođe, sa njim da dođe lepše neko vreme – da prestane ovo ludilo, nestane tuga – lošeg i tamnog sveta, da nabolje krene”).

JELENA KOSTIĆ piše pesme, voli folklor (bivši član SFD Homolje Gosau; od 1991. do 2003. član je Folklornog društva „Kolo Bujanovac” iz Bujanovca); neguje srpsku izvornu muziku amaterskim pevanjem; trenutno je predsednik roditelja dopunske škole u St. Galenu. Objavila je zbirke poezije „Na talasima osećanja” i „Niz vodopad misli”, kao i zbirku poezije za decu „Mali vragolani”.

U Antologiji je predstavljena sa šest pesama s temom ljubavi. Šaka mira („Trebaju mi ruke tvoje da se ničega ne boje; da me tvoje oko pazi, da me tvoja ruka mazi”). Čeznem da ti kažem najdublje reči („Molim te ostani još malo, da te gledam, da te volim, ostani još malo da te osetim”). Eh, što nisam („Eh, što nisam još lepša i mlađa, pa da ti budem kao nekad slađa; eh, što nisam kao vrba vitka i s izvora bistra tebi voda pitka”). Ja bih samo da te gledam („Ja bih samo da te gledam, da tvoj pogled nikom ne dam, da ti bore s lica brojim, tvojih godina se ja ne bojim, ponosna te zovem svojim”). Podigni visoko ruke mili („Sanjala sam da sam ponovo s tobom i da u voćnjaku onom starom slušamo šapat ptica i sazrevanje voća”). Želela bih („Želela bih da sam s tobom ujutru, danju i noću, da te mazim i volim, da te ljubim koliko hoću”).

KATARINA PEROVIĆ BOŠNjAKOVIĆ se bavi pisanjem poezije i proze od malih nogu. Objavila je knjigu poezije „Pišem da ne zaboravim”, i knjigu priča za djecu „Deda Zmaj i Deca”.

U Antologiji je predstavljena sa pet pesama. U pesmi Praskozorje „lagano povlači se tmina, sitni sati lete u zagrljaj suncu koje zrake svoje, još bunovne, diže zagledana tamo gdje vidik prestaje”. Rano moja je ljubavna pesma („Da ti oči same kažu, da na jastuk moj se vratiš, da raskopčam zakopčano, da izujem obuveno, da zamrljam rumenilo, da istopim sjaj sa usta”). U pesmi Bulevar prekinutih snova, pesnikinja kaže: „Trebalo bi da počnem da te zaboravljam, al’ ne znam odakle bih početi mogla, iz kog dijela duše da te prvo izbacim kada je cijelu godinama obuzimaš”. Pesma Stavi je jadikovka u kojoj se „dragom” naređuje: „Stavi me negdje gdje stare slike prekriva ćilim srebrni, stavi me tamo gdje živi sjećanje – da ne razmišljaš više o meni”.   Moga đeda tabakjera setna je pesma u kojoj pesnikinja prepričava svoj san u kome ju je „Vodila  bijela vila do zemljišta gdje je stara kuća moga đeda bila”. Pesnikinja dalje priča kakvo je dvorište bilo sve u korovu, a stare kuće više nije bilo. Tu je našla i dedinu tabakeru, i prosto osetila miris iz nje i začula glas dedin koji se obradovao što je unuka došla da se seti odakle je potekla, da upamti svoje korene. Tu se deda ispovedio unuci i poučio je šta je sveta slava i Bog i da to prenosi na mlađe naraštaje. Pri pomenu Boga tabakera se zasija, a vila je tad zatvori i pesnikinja se probudi sa suzom u oku, pa reče: „prekrstih se, pa prozborih: vječni pomen đedu mome, slava nek’ je Svetom Savi, učitelju velikome”!

LjILjANA LUKIĆ svoje poetske i umetničke darove otkriva u ranoj mladosti. Prve tri zbirke pesama, kako kaže, u zrelim godinama „ispisuje u jednom dahu”. Do sada ima preko 750 pesama i poema, kao i tri romana u rukopisu. Bavi se i modernim slikarstvom i slika akrilom i akvarelom.

U Antologiji se pojavljuje sa šest pesama. Molba je pesma u kojoj pesnikinja moli Majku Božju: „Presveta Majko Božija, Ti, koja razumeš boli naše, ohrabri me, kao sve druge koji se odavno života plaše”. Sud je poruka da niko ne može suditi i da „O svemu sudi jedino Bog”. U pesmi Drvo mudrosti „Seme mudrosti se teško nađe”. U pesmi Mir „Misli se roje, kao ptice jezde, ako dozvoliš, u glavi se gnezde”. Maslačak žuti  je tu „Da zavlada ćut, tišina i mir”. „Ostavi sve iza sebe  – Pošlost ume da ćuti”. U pesmi Misterija je istina prava, tu  – „Ništa se za svagda ne skriva”!.

MARKO Lj. RUŽIČIĆ je i književnik, pesnik, etnograf i leksikograf svoga zavičaja. U književnosti nema u kom miljeu se nije ogledao: ima jedanaest knjiga poezije, pesama dečjih, rodoljubivih, duhovnih, ljubavnih, satiričnih. Objavio je i dve monografije, jedan roman, srpske zdravice, kratke priče i „Rječnik Gnionice” jedno od najzamašnijih poduhvata u srpskoj književnosti.

Počev od Udruženja književnika Srbije, čiji je Marko član od 2004. godine, pa do mnogih lokalnih, gradskih i pokrajinskih pesničkih udruženja čiji je on član, a svakom bi udruženju u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori bilo čast da ima poetu Ružičića kao svoga člana. Ono na čemu je Marko posebno ponosan jeste to što je on osnivač i predsednik Srpske države „Aleja breza” iz Gnionice u Republici Srpskoj, a upisan je pod rednim broj 152 u Registru umjetnika kao književnik. Izabran je i juna 2021. godine za redovnog člana Matice srpske u Novom Sadu. Zastupljen je u 107 zbornika i antologija.

U Antologiji je zastupljen sa šest pesama. „Kad budem vjetar” nežna je i melaholična slika: „Spustiće se vjetrić tu, na tvoje kose, i šapnuti na uho: Ja te volim mila, poljubiti usne kapljicama rose, da bi život cijeli nasmijana bila”). „Tražih je” „U zlatnoj jeseni, čim mi se učini blizu, na dohvat ruke, čas opet daleko, daleko…). „Anđeoski let” nosi snažnu poruku: „Letite Anđeli preko plavih gora, pozdrave nosite iz Aleje Breza”! U pesmi „U vilinom oku” ispevao je divnu odu svojoj Aleji breza koju je dugogodišnjom opčinjenošću brezom „oplodio” u svome zavičaju. „Ko će opjevati Gnioničke dane, kada tijelo moje ostane bez duše”?  Pesma „Nada u beznađu” je žal za prošlom ljubavlju: „Rekla mi je da ne pišem više”! Na kraju, bez obzira na to da li je to majka ili sestra, „Žene su bića kao iz bajke, naše su ljubav sestre i majke”; Žene su nama Bogom date da nam životne staze zlate” zaključuje Marko u pesmi „Žene”.

MILENKO GOSTIĆ u slobodno vreme piše poeziju. Član je više literarnih udruženja.

U Antologiji se predstavlja sa šest vrlo zanimljivih pesama koje su prožete duhom narodnih poslovica. „Stranac vamo, stranac tamo” („Otišli smo u tuđinu, brate, roditelje ostavili znate; rodni kraj davno ostavili da bi život boljim učinili”. „Prijatelj” je pouka o tome da „Prijatelj nije lako biti, jer od dobrog prijatelja ne treba ništa kriti”. Nostalgična pesma „Stari jesen” priča priču o drvetu koje je „prolaznike mnoge ispratilo redom, hladovinom svojom duše rashladio, preko hladne bistre rijeke, staru Crkvu krošnjom zagrlio”. Puna sećanja je i pesma „Ostade mi duša prazna”, u kojoj „Noć postaje duga, u večnost se preliva, za nemir u srcu i duši gde se tajna skriva”. I „Septembar” je tužan: „Prošli su dani i godine sive, septembar je a jesen se sprema. Prošle su noći tugom uvijene a tebe draga pored mene nema”. I na kraju zavičajna tugovanka „Kućo moja” („Kućo moja, nestalo te pola, idem tebi, idem pragu svome, oronule srce moje, od tuge i bola, idem tamo, gde me duša zove”).

MILISAV ĐURIĆ svojom poezijom stalno podiže lestvicu svoga poetskog izraza. Do sada je objavio deset knjiga: pet zbirki pesama, zatim roman „Tragom ljubavi”, monografiju „Toza”, proznu knjigu „Gorostas” i dve zbirke dečjih pesama.

Ono što sam pisao o njegovoj poeziji 2008. važi i danas, uz napomenu da je u srpskoj književnosti postao prepoznatljiv autor. Đurić se predstavlja i pričom i pesmom, duhovitim i mitskim istovremeno.

U Antologiji je predstavljen sa pet pesama i odlomkom iz romana „Tragom ljubavi” (O ratnom metežu u BiH devedesetih godina: progonima, ubistvima, jadu i čemeru što donosi svaki rat, posebno – bratoubilački”).  Jedna njegova ljubavna pesma čiji je naslov „Ona” ispunjena je pridevima kao što su: krepki, čili, krhka, nežna, žudno dražesna, vitka, bujne, plave, modre, požudne, vrele, božanstvena, pa će svaki čitalac, ako mu nabrojiš ove prideve i upitaš ga: Kakva je ovo pesma;? kao iz topa odgovoriti: ljubavna. Pesmu „Život” Đurić je ispevao u pravilnom osmeračkom stihu, jer i sam život „Nekud žuri, sebe juri da sustigne sijen svoj, u čor veže, uže steže, al’ ne nađe pravi spoj”. A pesma „Majka” predstavlja veliku pesnikovu temu u čijem je vidokrugu sećanje na detinjstvo, prošlost i sve ono što ostaje u čovekovoj duši za sva vremena. I u pesmi „Ruka sudbine” provejava sećanje i tuga jer „kol’ko uče svi su bili na okupu kraj ognjišta i s radošću čekali me kad dolazim iz tuđine”. „Duša boema” je ne samo bekrijska jadikovka za „ljubavne grijehe”, a posle „saosećao u svojoj samoći, i pjesmom molio da mu se vrati”.      

MIRA VUKOLIĆ dolazi u Švajcarsku 2007. godine. Hobi su joj putovanje i pisanje. Ima preko 200 napisanih pesama koje su u pripremi za zbirku rodoljubive i ljubavne poezije.

U Antologiji je predstavljena sa šest pesama. U pesmi „Duša pesnikova” opisuje stanje pesnikove duše i pita se „Da li ćutiš što pesniku dušu znaš”, pa je grdi „Neka ti bude, nevero slaba, opet ćeš ti stihovima teći”! Ali, na kraju oprašta  ćutnju i zavetno zaključuje: „I da znaš, dušo, samo ćuti, u šutnji su stihovi od zlata, i da bolujem sad ćeš čuti . ne javljaj se iz inata”! Pesma „Kaput žuti” je opisna i upućuje nas na jesen koja „kuca po listu suvom, žutom, nečujno, lagano, nagoveštaj daje”. Jesen je stigla, „samo što nije, ogrnuta kaputom”. Duhovno stanje koje izaziva pesma „Ravnica” je nostalgično sećanje na prošlost, na „kuću kao bajka”, u kojoj su „svi bili srećni”, a kapija se „nikad zatvarala nije”. „Rakija se pekla, kukuruz se brao, mobilo se, pomagalo, nikom nije bilo ni teško ni žao”. „Slavilo se po tri dana”! Dve pesme su ljubavne: „Kao stvarno” „dajem ti misli, dušu, srce svoje, osmeh na licu samo kad pomislim”. „Čujem ti glas i kad ćutiš, oko moje, prožima me čežnja i zadrhtim”! Ne znam zašto je pesnikinja ovu pesmu tako naslovila, kad je nije briga „za sve druge što u sebi ljubav kriju, izbavio si me iz tuge, sad mi suze od sreće liju”!

Šta to pesnikinja u pesmi „Slutim” sluti”? Zaklinje dragog tako milo „Nemoj, mili, sunce moje, da oblak sivi nada mnom bdi i kao ti menja sve boje, ne daj nikad da se sruše sni”! I na kraju „Imam te” „Za noći besane, jutra da se s tobom budim”. „Imam te da nisam sama, tu si da mi budeš rana, da te previjem svakog dana, da ti gasim žeđ usnama”!

MIRJANA STANIMIROVIĆ CVIJANOVIĆ došla je u Švajcarsku 1994. godine. Pisanje poezije njena je pasija, prožima se sa cijelim njenimm životom. „Kad suze progovore” njena je prva knjiga zbirka pesama koja je izdata u Banjaluci 2018. godine. U slobodno vreme bavi se i likovnom umetnošću.

U Antologiji je predstavljena sa pet pesama: „Ranjena ptica” je tužbalica za zatvorenom ptičicom. Ne znam, ali kao da pesnikinja osuđuje danjašnju „modu” da se životinje drže u kavezu ili izvode u šetnju na uzici. Danas su mnoge divlje životinje čije je prirodno stanište šuma, ravnica, planina ili stepenasti bregovi, drže po kućama, zatočeni, tužni: „Na kavezu njenom pozlata rđa, tek sad se vidi taj lažni sjaj iako vremenom jača i tvrđa, duša je njena spremna za kraj”! „A rđa je rešetke jela i jela, pukoše one – Polomiše (se) nekadašnje rešetke snažne, raširi krila (ptičica) i „zbogom” reče, pobježe od te ljubavi lažne da je ta rana više ne peče”! Sam naslov pesme „Suza za majku” kazuje i njenu temu – sećanje, nostalgija: „U mom srcu, majko, tvoje mjesto nikad neće izbrisati vrijema i vjeruj mi na te mislim često iako te nema tu kraj mene”! „Neću da te probam” može biti i čežnja, ali i prkos. U svakom slučaju: „Jedino što želim sada ja od tebe – da samo ponekad osmijeh što te krasi pošalješ ka meni željnoj toga žara, tek toliko da se vatra ne ugasi”. A pesma čiji je naslov „Najlepša pesma” je priča o „lepotici” pošto je ona „tajanstvena i nedostupna svakom ko bi je nazvao pesmom lakom”. U pesmi se zaključuje da „samo majstor svoga zanata sa torbom punom pravog alata moći će pomoću zlatnog ključa da je shvati, da je voli, da je otključa”. Poslednja pesma „Slavila sam tvoj rođendan sine” porodična je saga o punoletnosti svojih najbližih: sinova i kćeri, a ovoga puta naslov nam sam govori o kome je reč: „Za rođendan poklonih ti, sine, jednu zvijezdu, na njoj tvoje ime, da te lakše ja pronaći mogu kada krenem na istinu Bogu”!

MIRJANA (MANDIĆ) DRLjAČA objavila je svoju prvu knjigu „Sužnji u predvorjima smrti”, a priprema i drugu pod nazivom „Plankenburška saga”.

U Antologiji je predstavljena sa dva teksta: „Vreme je varka” (jedan smeli filozorski prosede (franc. „procédé) u kome kaže: „Pokušaj samo da uhvatiš jedan trenutak: Prisvoji ga, pokloni, podeli. Sve više se gubimo i nestajemo u vremenu, trošimo se svakim danom više,, a nadamo se i planiramo kao da nećemo nikad umreti. Sagorevamo u svojim željama i planovima pretvarajući se u peramentnu ljušturu što se lagano raspada u prah”, da bi zaključila da je „Život potrošna roba varljivog kvaliteta. Relativna stvar. Ulog bez tradicije na dobit”). Drugi Mirjanin tekst nosi naslov: „Smrt ne postoji” u kojem navodi razmišljanje Nikole Tesle o svetlosti u kojem srpski veliki naučnik tvrdi da „smrt ne postoji”. Slažem se sa autorkom navedenog teksta, uz koji dodajem da se može govoriti i o fotosintezi koja je ključna za život na zemlji jer obezbeđuje lanac ishrane i proizvodi vodu i kiseonik. To se ne može bez svetlosti.

Čovek kao biće koje je, u pra-pra stvaranju, stvoreno od svetlosti, kad umre, njegov deo svetlosti se vraća u izvor. Tajna je u tome, kako kaže Tesla, da se te svetlosne čestice umrlog povrate u život. Još nikome nije uspelo da pronikne u tu tajnu i da nađe način, tehnologiju, da svetlosne čestice umrlog vrati na zemlju i ponovo oživi čoveka. Ako je uteha – onda se nadajmo da će neko u dalekoj budućnosti otkriti tu tajnu.

Kad je prijatelj Nikole Tesle Džon o Nil, novinar The New York Herald Tribune–a, jednom upitao naučnika kako dolazi do svojih genijalnih pronalazaka, on mu je odgovorio: „Ja ću to objasniti, i videće da je to jednostavno: Kada sam ja poludeo, i hteo da odustanem, nisu mi dozvolili, kad su oni pludeli i hteli da odem, ja nisam hteo. Tako nismo zajedno poludeli”.

Na kraju bih citirao predgovor  Nikole Tesle knjizi Henrija  Valasa, tadašnjeg potpredsednika SAD, 1942. godine: „Iz ovog rata najvećeg u istoriji mora se roditi novi svet. Svet koji će opravdati žrtve što ih čovečanstvo podnosi. Taj novi svet mora biti svet u kojem neće biti iskorišćavanja slabih od jakih, dobrih od zlih, gde će dela uma, snage i veštine služiti zajednici za olakšanje i ulepšavanje života, a ne pojedincima za sticanje bogatstva. Taj novi svet ne može biti svet pogaženih i poniženih, već svet slobodnih ljudi i naroda jednakih u dostojanstvu i poštovanju čoveka”.

MIĆO M. SAVANOVIĆ od 1989. godine ćivi u Švajcarskoj. Član je Matice Srpske i Udruženja pisaca Srbije od 2022. godine. Objavljeno je dvadeset njegovih zbirki poezije, dečjih pesama, misli, maksima, setenci, aforizama…

U Antologiji je predstavljen sa tri pesme („Očev nauk”, „Malko veće”, „A gore, ispod”) i 16 misli i aforizama, od kojih i ove: Pobeda („Sve dok ne pobedi sebe – čovek stalno gubi”!); Zemlja („Čuvaj zemlju i ne boj se neba; kome je zemlja temelj – nebo mu je krov”!); Trpnja („Nada drži sav teret zla”!); Um („Najveće čovekove nedaće i najveća njegova dela dolaze iz toga što zaumi”!).

 Imao sam čast da prikažem dve-tri zbirke Miće M. Savanovića, pa navodim citat iz recenzije zbirke „(V)OGANj” pesme, 2014:

 „pesničke koloplete Vuka (v)oganjskog, osebujnog psalmopoetu ne samo Vognja, već i Srema, Vojvodine, Srbije i Srpstva, uopšte govoreći, a to je da sam  pokušavao da uđem u odaje čudesnog Pregršta Božjih darova prosutog po Savanovićevoj Bašti pesničkoj, i da tamo uzmem ono što ću poneti i u sebi zadržati, ono koje se ne daje, niti se ono samo odaje, niti se, pak, može uhvatiti u reč. To  je čudno osećanje koje struji, drma a ne obara, kida a ne otkida, seče a ne odseca,  već samo pleni smelošću i lepotom, muzikom i skladnošću, a i to se bez napora samo ne udomljuje i u otkrivača poetske kaže ne uronjava kao jedinstvena, sabrana celina, nego kao razvučena misao i slika u netaknutoj subjektivnoj oblini. Osećanje se ne da sabrati u glas, niti u igrokaz, već ostaje trajno zatomljeno u vlastitoj nečujnoj samoreči – kako bi ga i drugi tragači poetske kapi mogli iznova da otkrivaju, i piju, svaki na svoj način i koliko mu je dato da može, sve dok u njima ne sazri, i samo se ne okruni i svoja zrna prospe na spavače “kamenih srca” kako bi ih probudilo, ali ne kao iste nego kao novorođene mekih srca i probuđenih čula za krasnokaz poetskih celina (V)oganjskog vuka.    Ako se Mića Savanović, svojim dosadašnjim stvaralaštvom, a posebno knjigom “Igra i nadnađe”, brzo peo uskim stepenicama Hrama srpske poezije, on je ovom zbirkom došao pod sami svod njegove kupole, pod kojom je jedva nekolicina njih iz Rasejanja, i sad nas odozgo blago i setno gleda, brižno očekujući nekog svog iz matičnog udruženja da mu, u dogledno vreme, bane i pridruži mu se. Da zaključim, srpsko pesništo u Rasejanju dobilo je novog besmrtnika, pošto zbirka “(V)oganj” spada u sami vrh poezije iznikle na njivi narodne tradicije i njene lire, čime se ovaj pesnik uvrstio u  osvedočene baštinike gradeći umetničku pesmu poput Branka Radičevića, Milice Stojadinović Srpkinje, Veljka Petrovića, Mike Antića… i inih, iz vojvođanskih ravnica, izniklih spisatelja velikog kalibra. Ako bi neki dobar kritičar, kabinetski pomno i estetski analitično raščlanio spomenutu zbirku pesama, kako se to u žargonu kaže – “na sitna rebarca”otkrio bi mnogo primera i njihovih nagoveštaja iz srpskih narodnih običaja i srpske umetničke tradicije što ih je Savanović znalački umeo ugraditi u svoja leporečja, te kad bi sve to, manirom vrsnog “skladatelja”, isprepletao prepletom stvaralačkih”nadziđa” našeg Vuka od (V)oganja, mislim da bi to bila čitava knjiga. Idealnim spojem narodnog i umetničkog, Mićo M. Savanović je ostvario prepoznatlji-vu vrstu poetskog izraza sa trajnom unutrašnjom svežinom”.

MONIKA ALEKSIA sa petnaest godina dolazi u Švajcarsku. Od ranog detinjstva je obdarena za umetnost. Njene velike ljubavi su pisanje, slikanje i fotografija, kao i uređenje enterijera…

U Antologiji je zastupljena sa pet ljubavnih pesama i jednim proznim odlomkom „Samo svoja” („Više je volela družiti se sa prirodom i knjigama jer se ponekad među ljudima osećala da ne pripada tom njihovom svetu. Godinama je lutala ovim Univerzumom u potrazi za sobom… bar je tako mislila, da traži sebe… Bila je vođena samo srcem jer drugačije nije umela. Ona je bila ona. Samo svoja i ničija više. A onda? Onda je u njen život ušao ON… I nikada više ništa nije bilo kao pre…”). Pesme: „Čovek bez lica” („Čuješ li moju bol u tišini plavom meseca, dok zamrznuti trenuci u vremenu pozivaju na poslednji greh..?”); „Poslednje zbogom” („Sećanjima sad režem vene i suznih očiju gledam kako i poslednja kap ljubavi, ili onoga što na ljubav podseća, sliva se ulicom zaborava, isprana ovom hladnom, novembarskom kišom…”!); „Izgovor za čežnju” („Čime opet pravdaš svoje misli kad ti se uvuku u svilene snove i bez reči te mame na poslednji greh?”); „Nasledstvo” („Sada znam da ovaj led koji u grudima nosim nije ništa drugo, nego tvoje remek-delo. To je jedino što si mi ostavio u nasledstvo pre nego što si nestao iz mog života, ovaj put, zauvek…”); „Ljubavna priča” („Noćas me u mislima zagrli i slomi sve moje strahove… Zamrzni vreme i ne daj mu da se otopi poput pahulje na dlanu…, Ukroti vetrove, neka nebesko carstvo za tren ti šapne moje ime”!).

OLGA M. JOVANOVIĆ po dolasku u Švajcarsku priključuje se mnogim humanitarnim organizacijama za otadžbinu i kulturu. Ubrzo postaje organizator mnogih aktivnosti i manifestacija. Aktiviskinja je i u Udruženjeu žena „Dr. Draga Ljočić”, čiji je trenutni potpredsednik.

U Antologiji je zastupljena sa šest pesama: „Mati” („Draga moja, dolazim ja u mislima, stalno iz daleka, čeznem da te vidim, dodirnem prstima, zagrlim i budem pored tebe”); „Daleka zemlja” („Tamo je raj na zemlji i nema laži, cveće ne miriše, menjaju se sva godišnja doba u jednom danu”; „Kiša” („Kiša je padala, pogledom setnim vraćam se tamo u daljinu, ulicom dugom koračam. Pogledom pratim nečujne korake, odlaziš stazom nepovrata iako nadolazi tuga, u mojim mladim godinama se sliva kao kap po kap”); „Zaborav” („Na prošle dane, na ovom mestu, u ovom gradu, taj čudni pogled i blagi osmeh nemir je vratio…”); „Koraci” („Ne, ne znamo kuda ognjeni put nas vodi, u beskraju rumene zore naši koraci nekako nečujno odjekuju na kamenu”); „Golube” („Ti samo leti, raširi svoja krila, neka te želje ponesu sa tvojih visina daleko sa planina gledaj svoj svet…”).

RADMILA MILjKOVIĆ je majka troje dece. Poeziju i prozu piše još od detinjstva i s ljubavlju čuva sve papire i papiriće na kojima je pisala priče i pesme. Zbirku priča „Moje lude godine” objavila je izdavačka kuća Ljubostinja iz Trstenika u ediciji „Slavorečje”. Radmilina prva zbirka poezije nosi naslov „U prolazu ka neprolaznom”.

U Antologiji je predstavljena sa pet pesama i proznim-poetskim odlomkom „Čovek je čoveku svetlost” („Snagu mii daju ljudi puni ljubavi. Kad mi ponestane, tražim je duboko u sebi, preturam po najudaljenijim mestima svoje svesti… Neko mi je dao ruku, podižem se. Svetlost mi otvara novi put, uzimam i da jem svetlost nesebično”. Pesme: „Pesma uličnom sviraču” („Ovo nije tvoj, a ni moj grad, ni ova ulica nije naša, dok žice na gitari prebiraš, ja gledam uličnog svirača”); „Dug” („Kad shvatiš, sine, sve moje rime, majčin neće biti uzaludan trud. Doživećeš mnoge oseke i plime, a molitva moja nek ti bude dug”); „Osmehom tugu krijem” („Osmehom tugu krijem, dok ljubim i dok me ljube, pođem pa zastanem, odem i ostanem”); „Mesec” („Par sati odmora sebi je dao umorni Mesec od dugog puta, pratio me svuda iako je znao da stati neću, da mi se luta”); „Ponekad se setim” („Ponekad se setim… kad sam bila mala, niz potok sam slala od papira lađe, jedna mi je želja u srcu nastala, ali dugo nije smela da izađe”).

SAVA ILIĆ od 1989. živi u Švajcarskoj. Pored svojih objavljenih knjiga, sa svojom poezijom je zastupljen i u preko trideset zbornika brojnih udruženja i klubova, kako u matici Srbiji, tako i širom rasejanja.

U Antologiji je predstavljen sa šest pesama: „Blizina daleka” („Kao rukom nežno miluju te vetri, u čarima tvojim sad uživa neko, od hiljade milja nestadoše metri, sad smo sasvim blizu, a tako daleko”); „Rapsodija duše” („Poželeh da nikad ne prođe to veče dok blizina tvoja gospodari mnome, svi sati da stanu, vreme da ne teče, da večno se divim bitisanju tvome”); „Ne budi me” („Nije meni do stiha, nit’ nota dokk nam truju veru, lozu, seme… Rad nesloge bezumnih života stradaće nam Nemanjića pleme!”); „Šapat koraka tvog” („Ostadoh te željan, još te vidim svuda dok su plaštom sreće želje ogrnute, da te opet sretnem kraj usnulog spruda kad se dan sakrije obali pod skute”); „Kad ljubav utihne” („Kao na pričešću besmo čisti, smerni kad počesmo smelo avanturu burnu, sad nam duše hladne ko vetri severni dok prah naše sreće sipamo u urnu”); „Miris jeseni” („Kad se spektar boja gorama raširi, a postelju leto za počinak sprema, u bašti procveta leja hrizantema proletnjeg zasada – tad jesen zamiri”).

I o Savinim zbirkama poezije sam govorio, evo jednog citata: „Ljubitelju poezije, koji je imao u ruci prvu Savinu zbirku pesama, neće promaći to da je druga po redu njegova knjiga mnogo zrelija i promišljenija, da je izoštrenost nijansi sintagmi i sklopova reči učestaliji, odabir rima raznovrsniji, metafore učestalije, a poruke zrelije. Nije lako pisati poeziju ni kad se ima talenat i ljubav prema njoj, a kamoli onima koji se svim silama upiru u to da postanu dobri pesnici, a prirodnog dara nemaju, niti ga mogu kupiti na poetskoj pijaci. Ima pesnika, a ima i dobrih pesnika. Savo je, po mojem mišljenju, postao pesnik sa prvom svojom zbirkom, a dobar pesnik sa drugom”.

SANjA (NIKOLIĆ) KOLEGA je došla u Švajcarsku 1994. godine, pa je i u ovoj zemlji nastavila da piše poeziju koju je započela još u osnovnoj školi. Inspiraciju nalazi u čežnji za svojom domovinom, kao i u različitim životnim okolnostima, i naravno  ljubavi.

U Antologiji je predstavljena sa šest pesama: „Tuđina” („U tuđini ni jedna noć nema sna. Niti sija sunca kao što naše sja. U tuđini je teško naći druga. Sve što imaš, zove se tuga”); „Soba za dvoje” („Lampa kraj dvoseda svetli, vino iz čaša popijeno. U ogledalu naš odraz, ogledalo napuklo, razbijeno”); „Praznina” („Praznina u telu, u srcu. Duša je prazna. Praznina dolazi kao najgora kazna”); „Zamalo” („Nisi znao ili nisi hteo da sa mnom u ritmu ljubavi zaigraš. Nisi mogao ili nisi smeo, u moje oči da se zagledaš”); „Tata, volim te” („Gledam te… Nestaješ. Ubrzo postaću siroče. Ovaj svet je, u stvari, siročadi dom”); „Kraljica tame” („Zarobi me ljubavlju ove tople noći kako bi me imao samo za sebe, dok ne svane”).

SENA HEGI MILOŠEVIĆ 1972. godine napušta domovinu i odlazi u Švajcarsku. Objavila je tri knjige: autobiografij „Jedno srce, a dve domovine”, zatim zbirku pjesama „Ranjeno djetinstvo” i roman „Rijeka Drina i događaj na Kozlučkom prelazu”.

U Antologiji je zastupljena sa pet pesama: „Doživljaj u planini” („Oko mene visoke planine, šuma borova, stjene, snjeg, drveće, po livadi žuto i raznobojno brdsko cvijeće”;  „Čeketalo malo” („U svim vodenicama pjevalo je stalno, kada bi se razigralo čeketalo malo; Tike – take – tike – take – talo”); „Život u vodenici” („Vodenico, moj dječji dome, u tebi ja sanjah nekad snove, u tebi ja osjetih bol, tugu, ljubav i sreću, te mjesece mog života u tebi zaboraviti nikad neću”; „Drina i njena tišina” („U proljeće kada visibaba glavu promoli, a sa nema jako sunce zasija, zadlja pahuljica snijega se topi i sa rijekom Drinom se sklopi”; (Ova pesma je posvećena sarajevskoj porodici koja se utopila u Gornjoj Koviljači). „Tebi na rastanku” („Odlaziš i ne želiš se više vratiti, tvoje srce puno ljubavi sada postaje puno mržnje prema osobi koju si volio ili si barem rekao da je voliš”.

SNEŽANA MILANOVIĆ do sada je objavila trinaest samostalnih knjiga (osam poezije, tri proze i dve knjige poezije za decu). Neke pesme su joj prevedene na nemački, engleski i ruski jezik, a zbirka pesama „Na jastuku zvezda” prevedena je i na francuski. Zastupljena je u više antologija, almanaha, zbornika, kao i u mnogim drugim listovima i časopisima. Dobila je više nagrada u zemlji i inostranstvu. Snežana svira i harmoniku, a njene nastupe pratili su strani pisani mediji i televizije.

U Antologiji zastupljena je sa pet pesama i proznim tekstom: „Venčaše me” („Venčaše me sa perom i stihom, nebom plavim i rodnom crnicom, ćirilicom što svetom bokori, rodnom grudom gde se kamen voli”); „Ne znate vi” („Ne znate vi kako se Srbija voli i kako duša boli dok gledam korova cvet ravnicom mojom što cveta. Zarasle staze, prazna gnezda u lugu, slomljene grane mlade jasike… Moje Srbije kao da nema… Probudi se, Srbijo, pozovi decu svoju i one još u povoju da ti se vrate, da ti krila ne seku zlotvori…”); „O Vidovdanu” („Još Kosovom duše bitku vode boj se bije bez sablje i krune, boj se bije, a nebesa plaču… To su suze braće Jugovića, to su suze carice Milice, to su suze Kosovke devojke…”); „Suza ranjene ptice” („Naučio si me da mržnju okupam rosom i mirisom ruže; da na oštrici sudbine pletem venac od crvenih i crnih ruža”); „Starica” („Naljutio se vetar, duva sve jače, prozorska okna zveckaju od tuge, niko ih ne otvara – a vetar bi da zaviri iza zavese od paučine… Sedi li na tronošcu starica u sobi koja joj je postala samica?”); „Boginja žena” (prozni tekst: „Kakoo da te kujem u zvezde kad jače od njih sijaš, kako da im kažem da si poput purpurne svile, da tvoje oči sive pale vatru u meni, i da ni u jednoj drugoj ne videh to božanstvo zvano žena”).

SNEŽANA (ĆATIĆ) PETROVIĆ poeziju piše od osnovne škole, a od 1992. živi i stvara u Švajcarskoj. Član je Udruženja književnika Srbije, Srpske književne zadruge, Kreativne radionice Balkan i Književnog kluba „Dušan Matić” iz Ćuprije.  Izdala je tri zbirke pesama, a njene pesme zastupljene su u mnogim zbornicima poezije i više puta nagrađivane.

U Antologiji je zastupljena sa šest pesama: „Nema te više u pesmama mojim” („Bilo te je u pesmama mojim, u ljubavnom slovu i u tužnoj rimi, svaki stih krstih imenom tvojim, u ovom te nema, molim te, izvini”; „Na očevom polju” („Načulo se, da se na očevom polju braća otimaju oko jedne travke. Svako od njih brine za budućnost bolju dok venama teće mleko iste majke. A ta travka jedna, neparna po broju, deliti se ne da. Zaratila ljubav, dva rođena brata, na očevom polju, oko travke jedne dušmanu na volju”);

„Vino – istina – poezija” („Istina je da te samo snevam, žudim, čeznem, lim me tvoj opija, ne mogu ja tebi pesmu da ispevam, meni se u vinu skrila poezija”); „Njiva neorana” (Žalila se „Njiva neorana”: „Bez dima su ostali odžaci, u avliji korov mesto cveća, na kapiji katanci i lanci, ne pali se više slavska sveća, zarasle su staze i puteljci i grobovi gde su naši preci”); „Godine” („Imali smo godine svoje – i ti i ja. Nekoliko sreća i nekoliko tuga. Imali smo i nas u godinama tim, životnih vozova, nepoznatih pruga”; „Tuđi vrt” („Ćutim, ne govorim, a htela bih da zaurlam kao vuk, da prekinem muk. Da me čuje zemlja Srbija jer nisam ja ničija, nisam stablo bez korena. Kažu… takva su vremena. Ženskom se zna put, rođeno za tuđi vrt. – Ćutim, žensko sam”.

O Snežaninim pesmama govorio sam dva-tri puta, a ovde navodim jedan citat iz njene poslednje zbirke „Očima je najteže da ćute”: Tu je, najpre, i na prvom mestu, ljubav – svespasavajuća reč čovečanstva! Bez nje – nema ni ljudi. A ona se, ljubav, primećuje i ogleda gotovo u svakoj reči kojom ova zrela poetesa plete svoja snoviđenja u neodoljivi za svakog ljubitelja poezije koloplet osećanja: u toj povelikoj korpi, kaleidoskopu emocija, nalaze se i sreća, i nemir, i tuga, a sve to ophrvava pesnikinju i unosi u nju strepnju koja joj, u pojedinim trenucima usamljenosti, razapinje i cepa tananu dušu. Svaki damar njegov prepoznavala je u svakom koraku, brojala dane, neprespavane noći provodila u čekanju dočekujući probuđena svitanja. Ali kad odjednom on bane, niotkuda, iako je čežnja velika i bolna, on je za nju više niko iako je on pita da li joj smeta njegov osmeh. Ne, ne smeta, „prošla su mnoga leta, prošlo je sve, a kao da je bilo juče”. Sve dok nije kanula prva suza, ona je bila sva svoja, prepoznatljiva i sebi i drugima, a kad je osetila da joj se vlaže obrazi, nemo je zajauknula, izdržala do kraja i „uzdigla se kao feniks iz pepela”, te „raširenih krila k suncu poletela”. 

Za portal Rasejanje.info Živko Marković