Vladimir Veličković poznati srpski slikar i akademik koji je preminuo na današnji dan 2019. godine u svojoj 84. godini života, a za sobom je ostavio veliki umetnički opus.
Prva njegova izložba dogodila se kada je imao samo 16 godina, u vreme kada se prijavio na konkurs u paviljonu Cvjeta Zuzorić, a koji je bio namenjen mladim afirmisanim slikarima.
Od tada njegova umetnička karijera kreće uzlaznom putanjom te ubrzo postaje umetnik čije su slike bile jako tražene u svetu, te su se vreme vrhunaca njegove karijere prodavale i za 50.000 evra. Obožavao je Pariz u kome je živeo poslednjih godina, a stanje u društvu i prestonici Francuske opisao je na sledeći način : „Famozni liberalni kapitalizam je do neverovatnih razmera razvio svoju matricu – bogati još bogatiji, a siromašni još siromašniji. Nadam se da će pobune uroditi razumnim rešenjima i ustupcima, da neće sve odvesti u 1789. i novu Francusku revoluciju”.
Tom prilikom je najavio veliki broj inovacija u svom radu jer kako je tada istakao „nastoji da u svoje radove pretoči ono što vidi oko sebe”. „Sve što radim, već šezdeset godina, predstavlja kontinuitet. To je rad bez ikakvih koncesija i kompromisa. Nastaviću do kraja da guram svoju slikarsku priču”. -Tim rečima sagledavao je Vladimir Veličković sopstveno stvaralaštvo. Taj kraj je, nažalost, došao.
Posedovao je izuzetnu energiju. Peo se na nekoliko metara visoke merdevine, da bi, tu, na vrhu, pod svodom malih staklenih otvora svog impozantnog pariskog ateljea, četkom istezao mišićna vlakna okačenom ljudskom mesu, koje je s njegovih platna, tamo, gore, obešeno, visilo kao da se zaista strmoglavljuje s te tavanice. Opominjao nas je.
Uvek je bio pun planova, zakazanih izložbi, novih monografija. Radio je mnogo i svakodnevno. Putovao je, stalno nekuda hodao. Skijao! Još koliko prošle godine, zakazivali smo sastanke zavisno od termina njegovih rekreativnih teniskih mečeva! Bio je sinonim za izdržljivost i mladalački duh. Kao da je želeo da tako utekne tom gavranu, koji je uporno sletao na njegove slike.
Monohromna platna, u tri boje, prikazivala su svu propast ovog sveta i nagoveštavala još veće nevolje. U crnoj, sivoj i crvenoj gami bušio je rupe po svojim platnima grubog tkanja iz kojih se stalno dimilo dok su se nad tim jamama preteći klatili čekrci. Okolo, požari. Za njima, ptice, da pokljucaju šta je ostalo.
Kao profesor na pariskom Bozaru, iškolovao je generacije novih slikara. Među njima je bilo i mnogo naših mladih umetnika, koji sada osvajaju Pariz naoružani ovim iskustvom.
– Imamo dostojne naslednike – verovao je svim srcem u one koji dolaze, tvrdeći da je njima, danas, u svetu u kome se sve meri novcem, mnogo teže u odnosu na vreme kada je počinjala njegova generacija.
Ona, koja, nažalost, odlazi. Ispratio je Ljubinku i Batu Mihailović, Dada, Omčikusa, Kosu Bokšan, Ljubu Popovića… Srpski slikarski Pariz njegovim odlaskom definitivno dobija drugačiji lik.
Pored brojnih slika koje krase mnoge svetske galerije Veličković je za sobom ostavio i fondaciju koja nosi njegovo ime i svake godine nagrađuje najbolje radove mladih slikara.
Fondacija Vladimir Veličković postoji preko 10 godina, a za to vreme ovaj slikar se susreo sa velikim brojem radova mladih umetnika iz Srbije te je umeo u šali da komentariše sa svojom suprugom kako „cela Srbija crta”.
U svom koferu, davne 1966, doneo je u Pariz, kao umetničke ilegalne emigrante, pacove sa savskih šlepera, baš one koje je u svojim knjigama opisivao Momo Kapor. Na platnima su te pacove kasnije razmicali gavrani, a sve, na potonjim slikama, gutali požari. Iz te nedaće moglo je da se beži jedino astronomskom brzinom pasa trkača atletskih mišića.
Bio je i srpski i francuski akademik. Dičio se obema titulama. Voleo je Srbiju, branio njene interese, protestovao protiv uništavanja srpskog blaga na Kosovu i Metohiji i kao slikar, i kao akademik, i kao čovek. Iznad lavaboa nepomično je stajao target, da podseća na zlo koje je naneto srpskom narodu. Voleo je i Jugoslaviju.
Za člana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) izabran je 1985. godine. Odlikovan je najvišim francuskim priznanjem iz oblasti kulture i umetnosti. Članom francuske Akademije lepih umetnosti proglašen je 7. decembra 2005. u odeljenju za slikarstvo i time postao prvi Srbin član ove Akademije. Jedan je od deset akademika ovog odeljenja, na poziciji broj 7 koja ima istoriju dugu dva veka.
U aprilu 2007, Veličković je odlikovan francuskim Ordenom viteza legije časti. U maju 2013. godine je imao izložbu u Galeriji SANU, u istoj galeriji imao je izložbu 2002. godine. Na izložbi iz 2002. motivi su bili vezani za gavrane koji su na zemlji, a 2013. za gavrane koji su poleteli.
Mrzeo je one koji mrze, zavađao se s onima koji zavađaju. Nije voleo ljude koji ruže ljude, zemlje i gradove. Imao je istančan osećaj za socijalnu pravdu.
Sada će u njegovom ateljeu stati vreme. Odomaćiće se u zlokobnoj tišini oni gavranovi, koji su ga nadživeli. Bio je siguran da će nadgraktati sve nas.
Obožavao je Beograd, njegove reke, muzeje, šarm Pariske ulice kojom tandrče tramvaj, Kalemegdan prekoputa njegovog stana, gde je često dolazio.
– Jesen u Beogradu. Ništa lepše! – govorio je pariski profesor.
Nije je dočekao.
Uz kafu i džez
Gosta je uvek prvo nudio kafom, sa aparata iz čajne kuhinjice, kroz čiji šuber je, na taj način, lagano započinjala konverzacija, o slikarstvu, umetnosti, politici i životnoj filozofiji. Bio je Evropljanin, i stanovnik sveta.
Prvo što bi uradio kada bi došao u svoj atelje, bilo bi da pusti radio s pariskom stanicom koja emituje isključivo džez. Ova muzika majstora improvizacije i ambijenta ga je inspirisala.
Najbolji atletičar među slikarima
Novinar Ivan Radojičić u svom tekstu o velikom slikaru navodi da je manje poznato da je Veličković trenirao atletiku u Crvenoj zvezdi i sa svojim timom bio rekorder stare Jugoslavije u trci 4 puta 100 metara.
Dve svoje ljubavi spojio je 1982. kada je radio sportske plakate za Fudbalsko prvenstvo sveta u Španiji i Olimpijske igre u Barseloni 1992. godine. Bio je angažovan i za predstavljanje teniskih turnira u Rolan Garosu.
Uklanjanje slika posvećenih godišnjici NATO bombardovanja
Veličkovićeve slike su tokom marta „privremeno” skinute sa izložbe povodom 20. godišnjice NATO bombardovanja na SRJ u Kulturnom centru Srbije u Parizu. On je tada ocenio da takav potez predstavlja gest neodmerene cenzure, jer je to, kako kaže, bila prilika da oni koji su bombardovali vide sav užas koji je njihov pohod ostavio.
– Očajan sam. Sramota me je što na neki način pripadam toj našoj rasi koja nije sposobna da obeleži na dostojanstven način događaj kakav je 20. godišnjica NATO bombardovanja – izjavio je Veličković tada.
Izvor: FB Rojalistički klub
