Priča Aleksandra Saše Jovanovića pesnika i pisca iz Frankfurta, aktuelnog predsednika Udruženja pisaca Sedmica, ostavila je ponovo sve bez daha. I ranije smo prenosili a i ubuduće čemo prenositi njegove priče, posvećene upravo nama, običnom ljudima.
Ova priča posvećena je dami Nemici od 97 godina, komšinici Saše Jovanovića. O njenom receptu za dug život, o životu posle života, o ljubavi, snazi, želji za životom, flašom piva na dan i nepunoj paklici cigareta, kuvanju za sebe najmanje tri puta sedmično, o knjigama, pločama… i problemu sa vidom.
Frau Z. živi sama na poslednjem spratu moje zgrade. 97 joj je godina. Već više od 30 godina uživa u penzionerskim danima. Ponekad ju je i pomalo sramota što već toliko dugo živi i kako kaže dere državu. Slabije čuje. Ima problema sa vidom. Smeta joj jaka sunčeva svetlost. Na jedno oko vidi samo deset procenata.
Kada sam prvi put došao kod nje u stan zbog nekog sitnog kvara, rekla mi je – gospodine Jovanoviću svratite kad imate malo vremena- da mogu sa nekim da popričam i popušim cigaretu. Od tada je obilazim bar jednom nedeljno. Obično je to ponedeljkom, najkasnije utorkom.
Pre nego što ću otići na odmor, sećam se bio je četvrtak, pozvala me telefonom: „Jeste dobro gospodine Jovanoviću? Jel sve u redu?”. Da, jeste – odgovaram. „Tužna sam – niste svraćali ove nedelje”, kaže. Svaki put kad mi otvori vrata svoga stana uz široki osmeh kaže: „Ooh-die Sonne kommt”.
Teške tamne draperije u njenoj dnevnoj sobi čuvaju joj oči. Kaže mi: „Ja Vas ne vidim. Vidim samo konture. Znam da je neko tu, da sedi preko puta mene. Ali osećam da ste dobar čovek”.
Puštam je da priča. Rođena i odrasla u jednom malom mestu u pokrajini Turingiji gde dočekuje i početak najvećeg sukoba u ljudskoj istoriji i njegov kraj. Postavljam glupo pitanje: „Kako je bilo za vreme rata?”. Povlači dugačak dim iz cigarete. Prekida tišinu: „Užasno…Ne razumem zašto ljudi ratuju… Ja sam gledala kako mi odvode komšije u logor. Ne ponovilo se! Gledam sad (pa se nasmeje shvativši šta je rekla) šta rade Palestincima…Strašno! Kakav ćemo svet ostaviti deci gospodine Jovanoviću? Toliko je zla u svetu. Kuda sve ovo vodi? I kod vas u Srbiji – šta se to događa?”.
Ostavljam je bez odgovora na to pitanje.
Po završetku rata sa roditeljima se seli u Frankfurt na Majni. Radni vek provela u nemačkoj železnici u odeljenju za odnose sa javnošću. „Muž mi je umro pre 20 godina. Bili smo prilično različiti. Ali to nam nije smetalo da se volimo. … Dopunjavali smo se. Nije mi bilo suđeno da budem majka. Ali i pored toga imala sam jedan ispunjen i interesantan život ispunjen ljubavlju i prijateljstvom. Ne kajem se ni zbog čega… Zaplačem nekad, naravno … Ne razmišljam o smrti… Bolnica – ne dolazi u obzir. Znam da ću umreti ovde. Ali – ne još”.
Pitao sam je da li je imala i recept za tako dug život. Kaže – „Ne znam. Mnogo stvari ne radim po pravilu nutricionista, psihologa i drugih doktora… Kao što vidiš pušim. Petnaestak cigareta dnevno. Dok sam još dobro videla – puno sam čitala”.
Nudi mi na poklon knjige iz svoje kućne biblioteke. „Možete uzeti i gramofonske ploče ako ima nešto što vas zanima”. Trudim se da je odbijem tako da se ne uvredi. Pokušavam da zamislim scenu u kojoj dolazim u svoj stan sa kutijama punim knjiga i Slavičino lice dok izgovara: „Pa dobro Saša – jesi li bre normalan, gde više da ih staviš? Ni za ove koje imaš nemaš dovoljno mesta – sve kipi iz polica!”
Frau Z me iz moje kratke odsutnosti vraća ponovo u svoju sobu: „Svakoga dana popijem flašu piva – kaže Frau Z- ali nikad pre 8 uveče. Još uvek kuvam sebi bar tri puta nedeljno. Jednom nedeljno mi dolazi fizioterapeut – imam čas gimnastike. Ali mislim da je najvažnije od svega što se smejem. Vrlo često i sama sebi – ne doživljavam sebe previše ozbiljno (iskreno, dugo i slatko se nasmeja). DA! I ne dozvoljavam da mi iko crpi energiju, da me davi glupostima. Da mi priča tračeve o komšijama. Nisam religiozna, verujuća… U onom hrišćanskom smislu. Ali svako jutro kada se probudim – zahvalim se što mi je dat još jedan dan na kugli zemaljskoj. Čujem ptice sa svog balkona. Uživam u mirisu sveže pokošene trave. I u kiši u proleće… Radosna što još uvek ima dobrih ljudi – znam to. Verujem da ću se opet roditi. Ali kao ptica. Pčela. Ili kao leptir”.
„Jel imate Vi cveće na balkonu gospodine Jovanoviću? Doći ću onda i na vaš balkon. A Vi ćete prepoznati da sam to ja”.
I opet se dečije iskreno, iz srca nasmeja. Zazvonio mi je telefon. Devojka sa trećeg sprata moli me da joj pomognem da otera goluba koji se uvek i uvek iznova vraća na njen balkon iako na balkonu nema ničega što bi mogao da pojede, nema ni gnezda, ni ičega što bi ličilo ili moglo da bude to.
„Možda nešto hoće da ti saopšti”, izletelo je iz mene. Prasnula je u smeh …
Ok. Dolazim. Doviđenja Frau Z – vidimo se sledeće nedelje ….
Aleksandar Saša Jovanović, Frankfurt na Majni
