Posmrtni ostaci iz Skoplja preneti u Beograd vozom 1923. godine
Tekst iz Vremena iz septembra 1923. godine
Stevan Stojanović Mokranjac je preminuo u Skoplju u noći između 28 i 29. septembra 1914. godine. Mokranjčevi posmrtni ostaci su 1923. godine vozom su preneti u Beograd gde je obavljena velika sahrana.
„Sve ono što u našem narodu neguje pesmu okupilo se da mu oda svoje priznanje. Popodne je bio sprovod, a već oko dva sata trotoari su bili prepuni sveta. Do Saborne crkve se jedva dolazilo. Crkva je bila dupke puna. Iz vlade su bili prisutni ministar prosvete Miša Trifunović, ministar vera V. Janjić, vladika bački Irinej (Ćirić) sa dvadeset sveštenika, a Beogradsko pevačko društvo je pevalo Mokranjčevo „Opelo” i „Svjati Bože” od Stevana Hristića.
Posle završenog opela, vladika Irinej je održao dirljiv govor u ime crkve, u kome je istakao Mokranjčeve zasluge za crkvenu muziku i pesmu, i rekao ono što je Vuk Karadžić bio u književnosti, to je Mokranjac bio u muzici, možda čak i više, jer je „Mokranjac davao sirovoj građi umetničku, nadahnutu formu”.
Sprovod je prošao Knez Mihailovom ulicom i zaustavio se ispred Narodnog pozorišta, odakle je sa balkona poslednju oproštajnu reč uzeo direktor Opere Stanislav Binički, Mokranjčev dugogodišnji prijatelj. Iz njegovih reči odjeknula je Njegoševa krilatica: „Blago onom ko dovjeka živi, imao se rašta i roditi”. Sa tim je Binički dirljivo pozdravio svog druga, pitajući se ima li ijedan grad, varošica i selo, gde nije poznato ime Stevana Mokranjca.
Kroz masu i poglede brojnih ljudi, koji su došli iz cele Kraljevine, kovčeg se kretao ka groblju, Aleksandrovom ulicom. „Tamo je pri spuštanju u grob jeknula pesma „Stano mori”, umesto uobičajne upokojene pesme. Sa tom melodijom kovčeg je spušten u grob. Tako je Beograd sa najvećom pompom odao priznanje zaslužnom srpskom sinu, Stevanu Mokranjcu. Svi su mu (29. septembra) ustali na noge. Ali tom zaslužnom čoveku samo naša država nije priznavala zasluge. Udovici Stevana Mokranjca sve vreme dodeljivana je zlehuda (zlosrećna) penzija od 90 dinara mesečno. To je sudbina svih naših velikih ljudi”.
Izvor: Vreme, septembar 1923. godine (FB Ljubavna šetnja Beogradom)
