Budimska varoš Taban vekovima je bila naseljena srpskim življem, koji se masovno naselio u Velikoj seobi 1690. godine. Krajem 19. i početkom 20. veka mnogi fotografi beležili su prizore iz ove srpske varoši, nastojeći da sačuvaju uspomenu na njen izgled.U Tabanu je živelo najprosvećenije srpsko građanstvo u čitavom srpstvu, što je posebno bilo naglašeno u prvim decenijama 19. veka kada svi pregaoci kulture i nauke dolaze, žive i stvaraju u Tabanu. Nekadašnja srpska varošica, koja je nakon Prvog svetskog rata potpuno nestala, danas gotovo da nema ničega što bi ukazivalo na prisustvo našeg naroda. Osim tri spomenika, biste Vuku Stefanoviću Karadžiću, Korneliju Stankoviću i jedno zvono na mestu gde se nekada nalazila crkva, nema drugih tragova prošlosti.
Ipak u svojoj monografiji Srbi u budimskoj varoši Taban autor Radomir Raša Čvarkić iz Novog Sada je oživeo ovu varoš, kojoj kako kaže treba pristupati ne kao zaboravljenoj ruševini, već kao prema kulturnom nasleđu koje živi u rečima i svedočanstvu.
O samom nastanku ovog dela, o istoriji Srba iz tog perioda, o mestima i divnim građevinama kojih više nema o čemu se malo zna Radomir Raša Čvarkić je rado odgovorio na pitanja medijskog portala Rasejanje.info.
Kada ste se prvi put susreli sa imenom grada Taban?
– Kao potomak Srba optanata iseljenih iz Mađarske nakon Prvog svetskog rata, već od ranog detinjstva slušao sam priče o drevnim srpskim gradovima, podgrađima i varošima u Mađarskoj. Iako je dobrovoljno odlučila da se doseli u maticu, porodica je ipak brižno negovala kulturu sećanja na krajeve odakle je došla. Sentandreja, srpska varoš Taban u Budimu i Batanja, imena su naselja u kojima su moji preci živeli od davnina, verovatno se doselivši u te predele u Velikoj seobi 1690. godine.
O srpskom prisustvu na tim prostorima nedvosmisleno svedoči stotinak gradova i sela za koje se pouzdano zna da su u njima živeli Srbi. Od oko sedamdesetak srpskih crkava koliko ih je postojalo, danas, vek kasnije nakon optacije, u Mađarskoj je ostalo trideset i devet srpskih hramova, među kojima je dva manastira, Grabovac u Baranji i Srpski Kovin na dunavskom ostrvu Čepel južno od Budimpešte.
S obzirom da sam se prvi put susreo sa imenom Tabana još u detinjstvu, slušajući porodične priče, iz njih sam shvatao da je taj drevni i daleki Taban bio mesto susreta, trgova, crkvenih zvona i srpskog jezika koji se mešao sa mađarskim i nemačkim govorima. Taban je za mene tada bio više legenda nego stvarnost — varoš koja je postojala u porodičnim sećanjima, ali ne i na mapi savremene Budimpešte. Tek kasnije, tokom svojih prvih istraživanja, shvatio sam da taj naziv nosi slojeve istorije, kulture i identiteta jednog naroda u tuđem gradu. Taban mi je tada prestao biti samo predmet istraživanja – postao je deo mog porodičnog i duhovnog nasleđa. Monografija koju sam kasnije napisao nastala je iz te iskonske potrebe da se obnovi pamćenje o mestu koje je nestalo.
Svaka priča koju sam kao dete čuo postala je trag koji me je vodio ka dubljem razumevanju nestalog naselja. Kada sam napokon zakoračio na mesto gde je nekada bio Taban, imao sam osećaj da hodam po nevidljivim ulicama koje su oživele u tim pričama. Tada sam znao da te uspomene ne smeju ostati samo u porodičnom sećanju, već da zaslužuju naučno svedočanstvo. Iz tog osećaja dužnosti i ljubavi prema prošlosti rodila se ideja o pisanju monografije. U njoj sam pokušao da spojim ono što je istorija zabeležila i ono što je usmena tradicija sačuvala. Tako je ime Tabana, prvi put izgovoreno kroz šapat porodičnih priča, postalo središnja tačka mog naučnog i književnog puta.
Da li ste imali nekoga ko je tamo živeo?
– Po pričama prabake Ljube, koje odjekuju još iz prvih decenija 20. veka, Taban je u porodičnim legendama iznova oživljavan kao mesto susreta prošlog i novog vremena, gde se duh starog Budima spajao s ritmom moderne epohe. Njeno svedočenje o dolasku prvih tramvaja 1915. godine iz Pešte u Budim svedoči o trenutku kada je urbano tkivo grada dobilo novi puls, simbol tehnološkog napretka i povezanosti.
Zvuk tramvajskih točkova po tada novim šinama bio je za nju i ostale stanovnike Tabana, znak da se život menja nepovratno – da dolazi doba brzine i svetlosti. Njena putovanja iz pitome Sentandreje u Taban bila su više od običnog puta – bila su hodočašće sećanja i pripadnosti prostoru koji je oblikovao identitet Srba u Budimu.
U crkvi, u kojoj su se sabirali glasovi vernika, odzvanjao je vekovni kontinuitet zajednice koja je, uprkos istorijskim promenama, sačuvala duh i reč predaka. Šetnje Debrentei trgom, tada novom i blistavom obalom, bile su za nju poput dodira budućnosti – susret s arhitekturom belle époque koja je Budimpešti davala prepoznatljiv pečat elegancije. U pogledu na prelepe palate ogledao se i osećaj mladalačke nade, jer su fasade od kamena i stakla bile svedočanstvo da se grad obnavlja, diše i raste uprkos ratnim senkama epohe koje su nadolazile.
Takvi prizori urezali su se u njeno sećanje kao simbol harmoničnog suživota tradicije i modernosti, prošlosti i onoga što tek dolazi. U njenim pričama Taban nije bio samo geografsko mesto, već živa kulturna matrica – prostor gde se ukrštaju sudbine, jezici i mirisi nekadašnjeg Budima. Time je njeno svedočanstvo postalo dragocen dokument epohe – most između ličnog sećanja i kolektivne istorije jednog nestalog, ali nikada zaboravljenog sveta. O svemu tome sećala se celog života, ali je o tome retko govorila. Bilo je to nevino doba, nenarušeno ratom koji će sve to uskoro prekinuti.
Šta za vas znači Taban danas?
– Ovog leta, dok je tišina parka odzvanjala između stabala, hodao sam mestom gde je nekada disao Taban. U toj šetnji, svaki korak bio je susret s nevidljivim ulicama, svaka klupa podsećanje na domove i lica koja su ga nekada činila živim. Monografija koju sam napisao postala je moj vodič kroz prošlost, pokušaj da književnim jezikom uhvatim ono što srce već odavno zna. Dok posmatram prolaznike, pitam se da li iko od njih sluti da hoda po tlu koje je nekada odzvanjalo srpskom rečju, pesmom i zvonom srpske crkve.
Istorijski podaci o arhitekturi, društvenoj strukturi i kulturi Tabana pretapaju se u mom sećanju sa slikama koje sam nasledio iz porodičnih priča. Istraživač u meni beleži činjenice, ali čovek u meni osluškuje prošlost – tonove, mirise i tišine koje više niko ne ume da prizove.
Park koji danas postoji na mestu nekadašnje varoši deluje spokojno, ali ispod njegovog zelenila leži čitav sloj istorije i identiteta jednog naroda. Svaka klupa je za mene svedok, svako drvo nasleđeni stub uspomena, a svaki pogled prema brdu Budima pokušaj da se uhvati nit kontinuiteta. U toj tišini, istorija i emocija više nisu suprotstavljene – postaju jedno, kao što su nekada jedno bili Taban i njegovi ljudi. I dok sedim u senci parka, znam da moj zadatak nije samo da pišem o prošlosti, već da je vraćam u svest onih koji prolaze, nesvesni da koračaju po istoriji.
Verujem da će priča o Tabanu iznedriti mnogo toga, ova knjiga je samo zametak koji će u vremenima i generacijama koja dolaze izroditi nove nade i ideje da se bar nešto od porušenih i nestalih zgrada vrati i obnovi. Trendovi u centralnoj Evropi su takvi da razni arhitektonski projekti ponovno oživljavaju davno nestale i porušene celine gradova, nadam se da će makar delimično u budućnosti takva biti i sudbina Tabana.
Kako ste došli na ideju da prvo istražujete a potom i da napišete monografiju?
– Uvaženi profesor doktor Ferenc Nemet mi je ukazao na to i skrenuo pažnju kako bi trebalo da se istraži ova nedovoljno obrađena tema, koja gotovo uopšte nije bila prisutna u srpskom kolektivnom sećanju, izuzimajući stručnu javnost. Fragmente prošlosti Tabana predočavali su nam najveći srpski istoričari umetnosti, Dejan Medaković i Dinko Davidov ali i pored ogromne naučne aparature i obrađene građe koju su iza sebe ostavili, nisu stigli da prirede monografiju Tabana. Uprkos tome, njihovo pregalaštvo na ovom polju nemerljivo je po značaju i vrednosti.
Ova monografija se u najvećoj meri oslanjala na njihova ranija zapažanja i saznanja, i nastala je kao rezultat vere da mora postojati. Izgleda da je to bila moja dužnost i obaveza ove generacije. Stogodišnjica optacije (iseljavanja) srpskog naroda iz Mađarske u kraljevinu Jugoslaviju bio je povod, a monografija je i posvećena tom tragičnom događaju.
Koliko ste radili na izradi monografije i kako ste dolazili do podataka?
– Sam tok istraživanja trajao je oko dve godine. Bilo je izazovno doći do svih podataka koji su se u monografiji našli, ali to nije bila prepreka nego podstrek. Odlučnost i vera da monografija o Tabanu mora postojati vodili su me kroz ceo projekat. Velika podrška svih relevantnih pojedinaca i institucija kojima sam se obratio u mnogome mi je pomogla. Građa, fotografije nastale s kraja 19. i s početka 20. veka koje su se u monografiji našle, a ima ih preko stotinu, zatim vedute, karte, litografije i portrete, ustupljene su mi sa više strana. Dakle za nastanak monografije zaslužni su Muzej grada Budimpešte, Arhiv Budimpešte, Vojni muzej Mađarske, Nacionalna biblioteka Mađarske, Muzej pravoslavne eparhije budimske u Sentandreji, Narodni muzej u Beogradu i Biblioteka Matice srpska u Novom Sadu.
Šta je karakteristično za monografiju?
– Pored svih značajnih podataka, ipak bih istakao originalne fotografije koje najverodostojnije svedoče pisanoj reči. Na njima je uhvaćen trenutak života i sačuvan za trajno svedočanstvo o postojanju srpske varoši Tabana. Odabir fotografija nije bio lak, trudio sam se da što više naglasim čoveka. Njihova lica govore više nego što bi to reči mogle.
U njihovim pogledima zabeležene su priče o radu, ljubavi, gubitku i tihom dostojanstvu života. Na tim slikama vidi se čitav jedan svet koji više ne postoji. Bosonoga deca, sa osmehom širim od siromaštva, stoje na kaldrmisanim trgovima i prašnjavim putevima detinjstva. U njihovim očima, bistrim i vedrim, uhvaćen je prkos oskudici i snaga života koji se ne predaje, ali ni slutnja šta budućnost donosi. U njihovim pogledima sabrane su radost, nada i neugasiva toplina doma kojeg zasigurno danas više nema. Fotografije čuvaju te trenutke kao dragulji u vremenu, ne dopuštajući da se zaborave. Dok ih posmatramo, vraćeni u trenutak njihovog nastanka, otkrivamo da se u njima ogleda cela ljudska sudbina – prolaznost, lepota i želja da se ostane upamćen.
Foto: arhiva R. Čvarkić
Kako je izgledalo istraživanje s obzirom da mnogih građevina više nema?
– Istraživanje o prošlosti Tabana, koji je nakon Prvog svetskog rata potpuno nestao, počelo je tiho i gotovo oprezno, jer na mestu gde se nekada nalazio danas ne postoji više ništa što bi ukazivalo na prisustvo našeg naroda. Osim tri spomenika, biste Vuku Stefanoviću Karadžiću, Korneliju Stankoviću i jedno zvono na mestu gde se nekada nalazila crkva, nema drugih tragova prošlosti.
Nestale ulice izbledele su i u sećanjima žitelja Budimpešte, a kuće su ostale samo na slikama i fotografijama starih arhiva. Svaki dokument do kojeg sam došao bio je dragocena nit koja me je povezivala sa prošlošću, opominjući me da život Srba u Tabanu ne sme biti zaboravljen. Kroz arhive, porodične zapise i crkvene matične knjige pratio sam korake znamenitih i običnih žitelja Tabana, beležeći njihove priče i svakodnevicu koja je nekada ovde, na obali Dunava bila užurbana.
Posete bibliotekama i muzejima delovale su mi kao putovanje kroz vreme, stranice starih dokumenata ili novinskih članaka nekada su bile glasnije od zvukova koji su me okruživali. Na mestu gde se danas nalazi park, gde su trava i drveće pokrili temelje nekadašnjih kuća, kao istraživač i književnik, morao sam zamišljati krovove, dvorišta, fasade i prozore na njima, kako bih stekao istinski dojam o životu i ljudima.
Istraživanje je, dakle, bilo tihi razgovor sa prošlim generacijama – kroz razgovore sa potomcima, zapisivanje sećanja, skiciranje mapa na kojima su ulice Tabana još postojale. Naučna saznanja do kojih su istoričari došli i moj skromni književni rad spojio sam u jedno, kako bih stvorio sliku naselja koje više ne postoji, ali živi na starim fotografijama i dokumentima. Danas putevi i tramvajske šine prolaze preko starih temelja nestalih kuća, porušene crkve i razorenih trgova, međutim tabanska saga, iako odavno prekinuta, odzvanja u arhivima kao eho prošlosti koji traži da bude osvedočena. Svaki detalj beležio sam s ljubavlju prema mestu i ljudima koji su ga naseljavali. Kroz ovo istraživanje Taban nije nestao u potpunosti – on je oživeo na stranicama monografije i srcima ljudi. Istraživanje nije bilo samo sakupljanje činjenica; bilo je to stvaranje mosta između onoga što je bilo i onoga što danas može biti zapamćeno.
Kada je monografija ugledala svetlost dana kakva je bila reakcija ljudi?
– Monografija o nestaloj srpskoj varoši Tabanu brzo je stekla zapaženi publicitet i pronašla svoj put do čitaoca različitih interesovanja. Već u prvim nedeljama nakon objavljivanja izazvala je pažnju javnosti i stručnih krugova promocijom na sajmu knjiga u Beogradu, jer je na osoben način spojila istorijsku tačnost i emotivnu pripovedačku nit koju sam joj podario. Knjiga je mnoge podsetila na slojeve prošlosti koji su bili gotovo zaboravljeni, a njen ton, istovremeno topao i dokumentovan, probudio je interesovanje i kod mladih čitalaca. Recenzenti su istakli da monografija poseduje osobinu da oživljava prostor koji više ne postoji, pretvarajući istraživanje u svojevrsno književno putovanje kroz vreme. Čitaoci su je doživeli ne samo kao istorijsko svedočanstvo, već i kao delo koje fotografijama otvara emotivni dijalog između davno nestalog i današnjeg savremenog doba.
Zahvaljujući bogatom arhivskom materijalu, pažljivoj naraciji i književno skrojenom jeziku, knjiga je ubrzo postala svojevrsni kulturni događaj. Njena popularnost rasla je prirodno, vođena iskrenim reakcijama ljudi koji su u njenim stranicama pronašli deo svog identiteta. Taban, varoš koja je nestala, dobio je novi život kroz ovu monografiju – postao je simbol trajanja sećanja i vrednosti koje ne blede. Nadrasla je granice lokalne mikro istorije i postala delo koje spaja istorijsku nauku, sećanje i književnost u jedinstvenu celinu.
Knjiga je postala pravi hit ne samo u Srbiji, među Srbima u Mađarskoj već i u srpskoj rasejanju!
– Već nakon prvih prikaza u dnevnoj štampi, na televiziji i u drugim medijima, monografija o Tabanu postala je tema kulturnih rubrika i emisija posvećenih nasleđu i identitetu ove varoši. Novinarski naslovi isticali su da je knjiga vratila duh nestalog naselja u život i da sam uspeo da iz prošlosti izvučem ono što je najtiše i najpostojanije – ljudsku priču.
Na zaista lepoj promociji, održanoj u galeriji izdavačke kuće Prometej, svi zainteresovani nisu mogli da stanu, jer je sala bila ispunjena do poslednjeg mesta. Uvaženi govornici su posebno naglasili sklad između naučne preciznosti i književnog izraza, ocenjujući da monografija prevazilazi granice stručne literature i postaje poetsko delo. Zahvaljujući upravo tom spoju dokumentarnog i poetskog, knjiga je uspela da dirne i obične čitaoce, koji joj sa oduševljenjem prilaze.
U mesecima nakon objavljivanja, njen odjek nastavio je da raste, pretvarajući istraživanje o Tabanu u priču o postojanom pamćenju i lepoti sećanja. Lepota knjige je još jedan od razloga zašto je toliko tražena.
Mnogi i ne znaju šta smo sve tamo – da li misle da je to stvarnost ili mit?
– Pre objavljivanja monografije, mnogi nisu ni slutili da je varoš Taban zaista postojala, već su o njoj slušali kao o nekoj legendi sa obronaka Budima. Objavljivanje knjige rasvetlilo je tu zaboravljenu prošlost i pokazalo da se iza priča i predanja krije stvarno mesto sa bogatom istorijom. Ljudi su s iznenađenjem otkrivali da su stari zapisi i fotografije koje knjiga donosi dokaz stvarnog života nekadašnjeg naselja. Monografija je kod mnogih probudila znatiželju i poštovanje prema kulturnom nasleđu koje je vekovima bilo potisnuto. Tek tada su shvatili da je Taban bio više od mita – bio je stvarni deo istorije srpskog naroda u Budimu.
Šta je po Vama najvažnije da se zna o tom delu srpske istorije?
– U Tabanu je živelo najprosvećenije srpsko građanstvo u čitavom srpstvu, to je naročito bilo naglašeno u prvim decenijama 19. veka kada svi pregaoci kulture i nauke dolaze, žive i stvaraju u Tabanu. Blizina budimske štamparije koja je publikovala srpske ćirilične knjige okupljala je sve onovremene književnike koji su u njoj objavljivali svoja dela. Vuk Stefanović Karadžić a sa njim celokupna plejada pesnika i pisaca slivala se u Taban i tako uzdizala njegov značaj.
Materijalno bogatstvo koje su Srbi iz Tabana stekli uzgojem vinove loze, proizvodnjom najkvalitetnijih vina, proizvodnjom svile, trgovinom zlatom i drugom vrednom robom sa Venecijom, Trstom, Bečom i Istambulom, ogledalo se u najvećem i najraskošnijem katedralnom hramu koji su tabanski Srbi izgradili davne 1751. godine. Ikonostas te crkve krasile su ikone čuvenog slikara Arsenija Teodorovića iz 1820. godine, na sreću ikone su do danas sačuvane i nalaze se u Muzeju pravoslavne eparhije budimske u Sentandreji. Na žalost, crkva je neznatno oštećena tokom Drugog svetskog rata, ali je od strane komunističke vlasti porušena 1949. godine. Zatim vladičanski dvor, arhitektonsko remek delo arhitekte Vladimira Nikolića podjednako je važno svedočanstvo o značaju Tabana. Ova eklektička zgrada sa impozantnom kupolom krasila je obalu Dunava do 1956. godine, kada je doživela istu tragičnu sudbinu kao i srpska crkva. Još od 30-ih godina 20. veka Taban se planski ruši a sa njim nestaju sećanja na njegov značaj za celokupnu istoriju srpskog naroda.
Kako Srbi danas treba da se ophode prema tom delu Budimpešte?
– Srbi danas prema prostoru nekadašnje varoši Taban u Budimpešti treba da se ophode s poštovanjem, kao prema simbolu istorijskog postojanja i kulturnog traga svoga naroda izvan matične zemlje. Taj deo grada, premda fizički nestao, ostaje duhovni spomenik zajednice koja je u 18. i 19. veku stvarala, trgovala i gradila mostove između južnoslovenskog i srednjoevropskog sveta.
Zahvaljujući monografiji, Taban je ponovo dobio svoje ime, lik i sećanje, pa Srbi danas mogu prema njemu pristupati ne kao prema zaboravljenoj ruševini, već kao prema kulturnom nasleđu koje živi u rečima i svedočanstvima. U poseti tom delu Budimpešte, Srbi bi trebalo da osećaju tihu zahvalnost prema precima čiji su tragovi utkani u temelje savremenog grada. Ova knjiga je otvorila mogućnost za novo čitanje urbanog prostora – Taban nije samo geografska tačka, već i mesto pamćenja i identiteta. U tom smislu, ophođenje prema njemu treba da bude nalik ophođenju prema svetinji istorije, uz svesnost da su kamen i reč jednako važni svedoci prošlosti. Srbi bi mogli da u tom prostoru vide simbol dijaloga kultura i dokaz da njihova tradicija pripada i evropskom kulturnom krugu.
Monografija je oživela zaboravljene slike i time stvorila obavezu savremenih naraštaja da ih čuvaju u mislima i javnom sećanju. Na kraju, odnos prema Tabanu nije samo pitanje istorije, nego i pitanje samopoštovanja jednog naroda koji ume da se seća. Taban, premda nestao, postao je trajna tačka duhovne geografije srpskog naroda.
Nudite li ture da se srpske staze vide u Budimpešti?
– Kao autor monografije o nestaloj srpskoj varoši Taban, nudim stručno vođene ture kroz prostore Budimpešte u kojima su se nekada preplitale sudbine, jezici i kulture srednjoevropskog sveta. Ovi obilasci predstavljaju spoj naučnog istraživanja i književne vizije, jer se kroz svaku ulicu i ugao priziva duh jednog zaboravljenog grada u gradu.
Taban, nekada živo središte srpske zajednice, danas postoji samo u fragmentima sećanja, arhivskih dokumenata i ponekih kamenih tragova u podnožju Gelerta. U okviru ture, posetioci će upoznati urbanističke, kulturne i duhovne slojeve Budima iz doba kada je carstvo disalo ritmom modernizacije i umetničkog procvata belle époque. Svaka tačka na mapi obilaska pretvara se u stanicu sećanja, gde se istorijska faktografija prepliće sa poetskim prizvukom izgubljene svakodnevice. Ture su koncipirane tako da podstaknu promišljanje o kulturnom identitetu Srba u habzburškom okruženju i o sudbini malih zajednica u velikim istorijskim tokovima.
Obilazak nije puko turističko iskustvo, već svojevrsni hod po granici između stvarnog i nestalog, gde se prošlost iznova oživljava kroz reč i pogled. Poseban akcenat stavljen je na arhitekturu s kraja 19. i početka 20. veka, kada Budimpešta postaje velegrad u duhu belle époque, sa svojim mostovima, bulevarima i palatama. U tom kontekstu, Taban postaje simbol zaboravljene multikulturalnosti – mesto gde se može naslutiti duh vremena u kojem su se zajednice susretale, a ne razdvajale.
Monografija je objavljena u izdanju Prometeja i Euprogressa iz Novog Sada, kao i Srpskog instituta i Srpske samouprave u Budimpešti, uz podršku grada Novog Sada – gradske uprave za kulturu.
Raša Čvarkić sa prijateljima u Cirihu
Foto: Rasejanje.info
Posebna zahvalnost za ovo delo se upučuje?
-Zahvalnost dugujem Martinu Kotuću, čijim je mecenstvom potpomognuto štampanje knjige, kao i porodici Nenadović iz Ciriha koji su, otkupivši značajan deo tiraža, promovisali značaj ove teme među srpskim iseljeništvom u Švajcarskoj.
Dalji planovi?
– U pripremi je moja nova knjiga Znameniti Srbi prenumeranti iz Budima u prvoj polovini 19.veka. To će biti knjiga, kao što i sam naslov govori o znamenitim Srbima iz Budima, koji su prenumeracijom na srpske knjige promovisali i podržavali književno stvaralaštvo. A među njima je i nekoliko onih koji su bili osnivači Matice srpske osnovane u Pešti, 1826.godine.
Radomir Raša Čvarkić je do sada objavio tri knjige od kojih su dve monografije, autor i urednik dokumentarnog filma Optacija srpskog naroda, dobitnik više književnih nagrada… Rođen je u Zrenjaninu, njegovi preci su Srbi iz Mađarske. Danas živi i stvara u Novom Sadu i rad je da održi književne večeri sa predstavnicima srpskog rasejanja širom sveta.
Razgovor vodila Katarina Krstić-Tadić, medijski portal Rasejanje.info
Izvor: Rasejanje.info
