Policajci koji su od 1935. do 1937. radili u Odeljenju krivične policije u Beogradu bili su prosto očajni zbog učestalih krađa po kućama najuglednijih i najbogatijih Beograđana.
Jedna za drugom stizale su prijave krađa: 24. marta 1935. pokraden je vojno-sudski kapetan Branislav Porobić iz Kosovske 14, 18. avgusta 1935. dr Dragoljub Lalović, lekar iz Kneginje Zorke 46, 21. avgusta 1935. trgovac Božidar Podgajski iz Vlajkovićeve 9, 22. oktobra 1935. veterinarski inspektor Andrija Žikić, 13. aprila 1936. zubni tehničar Aldatov German iz Balkanske 9, 26. juna iste godine Viktor Vaja, trgovački agent iz Zmaja od Noćaja 9, 8. novembra 1936. stradao je stan bivšeg direktora „Vremena” Stanislava Krakova na Prestolonaslednikovom trgu 33, 15. novembra 1936. pokraden je upravnik „Norisa” Stevan Krlić iz Uskočke 5, 11. januara 1937. čak i potpredsednik Beogradske opštine Dragi Todorović, 28. februara 1937. došao je na red i jedan operski pevač Rudolf Ertl iz Poenkareove 32, 9. maja iste godine Lazar Petrović, inženjer iz Kosovske 36, a 9. juna inženjer Nikola Ristić iz Bosanske 25. Poslednja od 14 krađa bila je po svoj prilici presudna za to da policija sve snage usmeri na rešavanje ovih misterioznih otimačina novca i vrednog nakita. Radilo se o tome da je dok je sa suprugom Ksenijom, ćerkom bivšeg predsednika vlade Srškića, šetao gradom opljačkan stan Milorada Divjaka, zeta pomenutog Srškića.
Iako su policajci, preznojavajući se, radili praktično danonoćno na rasvetljavanju ovih krađa već dve godine, istražujući i najmanje tragove, neke osumnjičene čak slali i na sud, do tada nikakvih rezultata nije bilo. Shvativši u nekom trenutku da ove krađe nisu slučajne, nego da su unapred dobro isplanirane, ispitivali su bravare koji su ugrađivali brave u te kuće, međutim ta teorija je pala u vodu jer brave nisu bile kupljene u istoj radnji.
Malo po malo ipak su nabasali na pravi trag. Ispitujući sve služavke koje su služile u tim kućama u periodu od dve godine došli su do zajedničkog imenitelja, tj. do imena služavke Neže Mlinarić.
I tu je klupko počelo da se odmotava.
Istovremeno sa hapšenjem Neže Mlinarić u Beogradu, u Ljubljani je uhapšen Jakob Lukić, kako bi se danas reklo – od ranije poznat policiji, zvan „čovek s drvenom nogom”.
Jakob Lukić upoznao se s Nežom Mlinarić u Ljubljani početkom 1935. godine. Ubrzo su zajedno došli u Beograd. Ispostavilo se da su već tada imali razrađeni plan. Neža bi se zaposlila u nekoj od bolje stojećih beogradskih kuća, gde se zadržavala tek toliko da bi mogla da dođe do ključa za patent bravu i da je doturi svom ljubavniku Lukiću koji bi napravio kopiju. Nakon toga ona je, vrativši ključ, pod raznoraznim izgovorima napuštala tu bogatu kuću i pronalazila drugu. Kako ne bi odmah bili otkriveni Lukić bi sačekao da prođe makar pola godine od njenog odlaska iz te kuće i onda bi obično nedeljom, kada nikoga nema u stanu, otključavao vrata i odnosio šta mu se svidelo, za svaki slučaj koristivši rukavice.
Neža je svaki put kada nije radila odlazila kod njega, u Šabačku 15, gde je on imao veliki stan. Pretragom tog stana policajci su našli pravo pravcato stovarište ukradenih stvari, u rupi u zidu pronašli su zlato, u duplom šalu sluškinje gomilu novca, u veštačkoj drvenoj nozi koju je koristio lopov našli su takođe novac i gomilu zlatnog nakita. Ali jedna stvar u kući ih je veoma iznenadila i začudila – mnoštvo velikih i malih kaveza u kojima su veselo cvrkutali kanarinci i kanarinke.
Na ispitivanju je Lukić izjavio da su mu ptice pomagale u krađama. Pošto je i ranije bio hapšen morao se baviti nekim poštenim poslom kako ne bi bio sumnjiv policiji, i da mu je trgovina kanarincima s te strane pružala sigurnost.
Na sreću, policija je uspela da mnogim oštećenim vrati njihove stvari. Na fotografiji Dragoljub Savić, vlasnik Pogrebnog preduzeća „Konkordija”, s porodicom i kućnim ljubimcima.
Foto: FB grupa Bio jednom jedan Beograd
Izvor: FB grupa Bio jednom jedan Beograd
