Dimitrije Konjović je bio pomorski oficir, hidropilot, osnivač i suvlasnik fabrike aviona Ikarus. Rođen je 31. decembra 1888. u mestu Stanišić kod Sombora.
Potiče iz ugledne porodice učitelja Pavla Konjovića. Njegov stariji brat bio je poznati srpski kompozitor i akademik Petar Konjović, a brat od strica slikar Milan Konjović. Osnovnu školu je pohađao u mestu rođenja, Stanišiću, a četiri razreda srednje škole završio je u mađarskoj gimnaziji u Somboru. Sa stipendijom koju je preko crkvene opštine u Subotici dobio od zadužbine Jelene Ostojić Zozuk, osnovane 1864. radi obrazovanja srpskih mladića, primljen je 1903. u austrougarsku pomorsku akademiju u Rijeci uglavnom rezervisanu za sinove austrougarskog plemstva i aristokratije. Posle četvorogodišnjeg školovanja plovio je po Mediteranu kada se istakao kao navigacioni oficir.
Krajem 1914. prijavio se na kurs pilotaže pa je sve do kraja 1915. leteo prema Italijanima na severnom Jadranu. Šesnaestog januara 1916. postavljen je za komandanta svih hidrobaza na sektoru od Šibenika do Albanske granice, u činu poručnika bojnog broda. Na ovom položaju ostao je sve do kraja rata učestvujući u brojnom operacijama. U januaru 1916. godine odbio je da bombarduje brodove sa srpskim trupama u jadranskoj luci San Đovani di Medua. Primetivši da se među srpskim vojnicima, iznurenim nakon povlačenja preko Albanije, nalaze i civili, okrenuo je avion i bombe izbacio u more. Kasnije se ispostavilo da se na jednom od brodova koje je trebalo da gađa nalazilo Miroslavljevo Jevanđelje, najznačajniji spomenik srpske književnosti XII veka (danas upisan na UNESKO-vu listu „Pamćenje sveta” kao jedan od 300 najvrednijih dokumenata koje je stvorila ljudska civilizacija). Na brodu se nalazio i budući srpski patrijarh Gavrilo. Konjović se posebno istakao hrabrošću kada je 2. februara 1916. pod vatrom savezničkih brodova sleteo svojim hidroavionom u luku Valone i spasao dva oborena austrougarska avijatičara.
Svoju humanost je potvrdio i 15. septembra 1916., kada je posle potapanja francuske podmornice „Fuko” (Faucault) u blizini Bokokotorskog zaliva, sleteo je hidroavionom da pokupi preživele oficire i mornare. Dva francuska oficira je kasnije prevezao do baze u Kumboru, dok je preostalih 26. mornara preuzeo jedan austrougarski torpedi čamac. Bilo je to prvo potapanje podmornice iz aviona zabeleženo u istoriji avijacije. Ovom prigodom Austrougarska je izdala spomen medalju u čast kapetana fregate Dimitrija Konjovića. S jedne strane medalje je Konjovićev lik, ime, prezime i čin, a na drugoj je predstavljeno potapanje francuske podmornice. Medalja je bila od cinka, prečnika 49 mm. Za spasavanje podmorničara, vlada Francuske Republike je Konjovića 14. februara 1968. odlikovala počasnom diplomom za hrabrost, humanost i milosrđe u borbama na moru tokom Prvog svetskog rata.
Na kraju rata Konjović je, u činu kapetana fregate, uzeo vidnog učešća u preuzimanju austrougarske flote usidrene u Bokokotorskom zalivu, a od avgusta 1919. primljen je u novoformiranu mornaricu Kraljevine SHS. Po prelasku u Beograd je na zahtev Ministarstva Vojske u Mornarice izvršio nekoliko značajnih misija u zemlji i inostranstvu, a 1921. postavljen je za šefa Pomorskog vazduhoplovstva pri Odeljenju za vazduhoplovstvo u Petrovaradinu. Na tom položaju ostao je sve do penzionisanja u avgustu 1923. godine.
Još dok je radio u Odeljenju za vazduhoplovstvo Konjović se uključio u pripreme za osnivanje domaće vazduhoplovne industrije, a odmah po penzionisanju je sa još nekoliko saradnika u Novom Sadu osnovao prvu fabriku aeroplana u zemlji koja je pod nazivom Ikarus otpočela sa radom 20. novembra 1923. godine. Kao direktor i jedan od glavnih akcionara Konjović je tokom sledećih 20. godina presudno uticao na razvoj Ikarusa koji je od male industrijske radionice prerastao u jedno od najvećih i tehnološki najnaprednijih industrijskih preduzeća u Jugoslaviji, sa oko 2.000 zaposlenih u 1940. koje je proizvodilo više tipova lovačkih i drugih aviona domaće i strane konstrukcije, uključujući i najsavremenije dvomotorne bombardere matalne konstrukicije tipa blenhajm. Od 1924. do 1926. Konjović je bio i probni pilot hidroaviona izrađivanih u Ikarusu.
Odmah po dolasku Nemaca u Srbiju Konjović je uhapšen i zatvoren u logor na Banjici, odakle je kasnije pušten, a ostalo vreme okupacije proveo je na imanju u Rakovici kod Beograda. Po oslobođenju Zemuna krajem oktobra 1944, na poziv radnika nastavio je kao direktor i vlasnik da rukovodi obnovom porušenog Ikarusa. Aprila 1946. fabrika je konfiskovana a Konjoviću je dodeljeno malo imanje u selu Beška u Sremu, gde je, iako već u godimama, bio primoran da se bavi zemljoradnjom. Kao penzioner se vratio u Beograd 1961, gde je živeo sve do smrti 5. januara 1982. godine.
Izvor: FB Rojalistički klub
