Čovek uz čije pesme su odrastale i odrastaju generacije danas slavi 84. rođendan.
Zvonimir Zvonko Bogdan je srpski pevač narodne muzike. Rođen je 5. januara 1942. u Somboru. Pored toga što je poznat kao pevač, on je takođe i kompozitor, slikar, pesnik, džokej i vinar. Prepoznatljiv je i po svojim učtivim i džentlmenskim manirima. Njegove pesme nose mirise ravnice, prošlih dana, boemskog života, Dunava. One pevaju o ljubavi, konjima koji slobodno jure, ženama.
U mladosti je bio oženjen glumicom Gizelom Vuković. Na Paliću jedna vinarija nosi njegovo ime. Peva originalne i tradicionalne pesme (naročito one vezane za Bunjevce) uz pratnju tamburaškog orkestra. Prvu autorsku pesmu „Svake noći tebi pevam” snimio je 3. decembra 1968. godine. Jedna od pesama po kojoj je poznat, a koju je sam komponovao je „Ej, salaši na severu Bačke” koju je napisao 16. februara 1971.
45 godina rada obeležio je koncertom 24. novembra 2013. u Sava centru.
Neke od njegovih najpoznatijih autorskih pesama su: Ej, salaši na severu Bačke; Već odavno spremam svog mrkova; Prošle su mnoge ljubavi; Govori se da me varaš; Kraj jezera jedna kuća mala; Neko sasvim treći; O tebi pevam najdraži grade; Beše jedan čovek; Jedan stari kontrabas; Ljubav; Ne mogu se setit’ leta; Ne vredi plakati; Bunjevačko prelo; Šta li radi moja ljubav; Doći ću ti ko u staroj pismi; Spušta se noć na ravni Srem.
„Kod nas, u našoj kući, muzika se nije zavolela slučajno”, rekao je Zvonko Bogdan. Na salašu svoga dede po majci, Stipana Kukuruzara, na periferiji Sombora, Zvonko Bogdan je proveo vreme do polaska u školu. Otac i majka su ga, još kao bebu, dali dedi na salaš, da stasa za školu.
Njegov drugi deda, po ocu, Franja Bogdan, je bio drugačiji od Stipana Kukuruzara. Živahne prirode, fijakerista po zanimanju, voleo je kako se to obično kaže – život: pesmu, ljude, kafanu… U kući, u ćošku, imao je sve tamburaške instrumente, pa su gosti, po svom raspoloženju i volji, mogli odmah da se maše za koji od njih. Bio je jako muzikalan i svirao u sve tambure. Čak je, negde pred I svetski rat, sa svojom bandom trebalo da snimi i ploču. Ali, izbi rat – rasturi se banda! Od ploče nije bilo ništa.
Otac Zvonka Bogdana – Stipan Bogdan bio je kovač. Tačnije -potkivač. „Moj otac bio je čovek veoma radan i vredan, i voleo je da sve u kući bude kako treba. Ali, kad bi poslu došao kraj, počinjalo je drugo poluvreme – kafana, društvo, pesma i svirka. Dešavalo se mnogo puta da je stizao kući u cik zore, na obaveznom fijakeru, s još obaveznijom pratnjom tamburaša, pa bi se još dugo u kući pevalo i sviralo. Za mene je to bilo veoma uzbudljivo, utoliko pre što se dešavalo u jednoj opuštenoj atmosferi, bez trzavica i svađa u porodici, veselo i razdragano, pa je i to sigurno uticalo da od najranije mladosti zavolim pesmu i tamburaše. Otac Stipan je godinama pevao u somborskom Bunjevačkom kolu, a kasnije i u horu KUD-a Miroljub”.
Majka Zvonka Bogdana – Maca Bogdan, salašarska domaćica, bila je, kao i otac, vrlo muzikalna. Zajedno su pevali u horu. Ona bi nesvesno, kad se zapeva, pevala drugi glas. Prosto automatski.
Ujak Zvonka Bogdana – Antun Kukuruzar zvani iz milošte Tonika, kome je Zvonko Bogdan posvetio pesmu Govori se da me varaš, bio je izuzetno muzikalan i svirao je harmoniku. Zvonko Bogdan je izjavio da je od ujaka naučio da voli: muziku, njive, salaše, konje i sve ono što je vezano za Bačku.
No, kao i kod drugih, detinjstvo i mladost Zvonka Bogdana ispunili su školski dani. U Somboru je završio osnovnu školu i upisao ekonomsku školu. Zvonko Bogdan se kao srednjoškolac zainteresovao i za nešto sasvim drugo – za glumu, pa je ubrzo i dobio probni aranžman u Somborskom pozorištu….
Posle kratke pozorišne avanture, zbog koje je u 19. godini zauvek napustio rodni Sombor, obreo se u Beogradu. Tada započinje drugu karijeru, pevačku. „Kad sam otišao u Beograd, da se upišem na Pozorišnu akademiju, nisam imao od čega da živim i tada sam počeo da pevam po kafanama. Tu sam našao sebe i svoj svet. To je bilo 1963. a te kafane su bile drugog reda. U hotel Union sam došao sedamdesetih, kada sam već imao nekakvu afirmaciju. I tada sam pevao samo naše tradicionalne pesme, jer drugo nisam ni znao. Moj prvi nastup je bio na Kalemegdanskoj terasi, i tamo sam pevao pesme koje sam naučio kod svoje kuće: Milkina kuća na kraju iJedno jutro čim je zora svanula itd. Tada sam shvatio da imam sreću što sam SLUČAJNO od kuće i iz raznih svatova poneo repertoar od koga živim i danas”.
Prve kompozicije
„To se desilo 1971. baš posle smrti mog oca, kad sam shvatio da pevajući po kafanama ne mogu dugo da opstanem, niti da uradim bilo šta drugo. Jer, takvih koji to rade ima jako mnogo. To sam shvatio, a imao sam i takvog učitelja i takve saradnike i stremio sam ka onom putu gde sam moram nešto da stvorim. Bez kreativnosti nema produžetka. Tako sam napisao prvu i ozbiljnu kompoziciju koju sam dosta dugo krio, jer nisam hteo da se pojavim u onoj euforiji novokomponovanih pevača. A bilo mi je jako teško dokazati se kao autor nečega. I kada sam napisao pesmu Ej salaši na severu Bačke i kad sam melodijski zapis odneo u Radio Novi Sad, da pesmu otpevam, rekao sam da je to jedna stara pesma koju sam naučio od nekih somborskih tamburaša. Na to je čika Pišta – kontraš, koga ja smatram najboljim tamburaškim svircem u moje doba, rekao: Kako to, kad sa tu pesmu nikad u svom životu nisam čuo?. I kad smo je snimili ja sam bio strašno uzbuđen što je probni snimak uspeo. I to je bio moj prvi korak ka pisanju tekstova i komponovanju”
Zvonko Bogdan se u Beogradu oženio suprugom Mirjanom (Subotičankom), s kojom ima dvoje dece: Sigmunda (1974) i Evelinu (1976).
Zvonko Bogdan od 1980. godine živi u Subotici, u kući koju su kupili pri doseljenju iz Beograda. Njegov prvi saradnik i profesor bio je slepi klavirista gospodin Baluk koji je bio apsolvent za crkvene orgulje i klavir. Zvonko Bogdan je radio sa Janikom Balažom, snimao je pesme sa Šandorom Lakatušem, radio je sa koncert majstorom Lucijanom Petrovićem, nastupao sa Georgijem Zamfirom, sa najboljim cimbalistom svih vremena Tonijem Jordakijem, sa velikim tamburaškim orkestrom Radio Televizije Novi Sad…
Izvor: FB Rojalistički klub
